Zloupotreba dolara

O aktuelnoj svetskoj krizi mnogo se piše poslednjih godina, ali u tim raspravama (kako naučnim tako i u publicističkim) ima mnogo zabluda i stereotipa koji se veoma vešto medijski plasiraju i održavaju, a onda samo masovno reprodukuju. O pravoj suštini i osnovnim uzrocima globalne ekonomske krize koja traje od 2008. godine i kojoj se ne nazire kraj skoro da se ništa ne može da čuje ili pročita.

Stvoreno je uverenje da se svet suočio sa evropskom dužničkom krizom koja preti da se prelije na ostatak sveta. Nedavno je i američki predsednik Barak Obama pozvao lidere evrozone da hitno spreče širenje dužničke krize na ostatak sveta iza slab rast američke privrede optužio je evropsku krizu. Insistira se na neophodnostibrzog reagovanja i sprečavanja da se evropska kriza ne proširi na ostatak sveta, a zaboravlja se da je kriza stvorena upravo u SAD i iz nje se širila dalje, pa i na Evropu.

Međutim, osnovni uzročnik krize svesno se prećutkuje, a on se nalazi u zloupotrebi američkog dolara kao svetske rezervne valute. SAD su koristeći svoju ekonomsku, političku i vojnu moć mogle da nametnu ostalom svetu masovno korišćenje dolara i posle 1971. godine, kada su jednostrano ukinule konvertibilnost dolara za zlato. Izgledalo je da su SAD napokon uspele da pronađu čarobnu formulu za viševekovne bezuspešne pokušaje alhemičara – da stvore bogatstvo ni iz čega. Papir je zameniozlato i najveća svetska sila obezbedila je za sebe jedinstvenu privilegiju da može dolaziti do ogromnih realnih materijalnih dobara iz celoga sveta, ničim neograničenim i ni od koga kontrolisanim, jednostavnim „štampanjem“ dolara – zelenih papira.

Kako apetit dolazi u toku jela SAD nisu mogle odoleti iskušenju da stvaraju ogromna bogatstva ni iz čega. Da bi se ta pogodnost mogla što više koristiti SAD su preduzimale aktivne mere kako bi širile zonu korišćenja američkog dolara, a poslednjih decenija to se vrši i preko svesne deregulacije na finansijskim tržištima kojom je omogućeno stvaranje novih aktiva trgovanja – pre svih takozvanih finansijskih derivata. U samom procesu deregulacije finansijskih tržišta naročito velike negativne posledice imalo je donošenje CRA zakona (Community Reinvestment Act). Ovim zakonom omogućeno je odobravanje takozvanih sabprajm (subprime) ili drugorazrednih kredita građanima sa lošim kreditnim rejtingom, mada se sa velikom verovatnoćom moglo pretpostaviti da krediti neće moći da budu vraćeni. Oni se popularno nazivaju Nindža (NINJA –No Income, No Job, No Assets) kreditima, čime se sugeriše da se odobravaju licima, odnosno porodicama bez dohotka, posla i imovine.

Godine 1995. donet je amandman na ovaj zakon kojim je omogućena takozvana sekjuritizacija stambenih kredita, kojom se kroz veoma složen proces (u koji je uključen veliki broj učesnika – banke, hipotekarne korporacije, veliki finansijski konglomerati, rejting agencije, osiguravajuća društva, konsalting i revizorske kuće itd) „prepakuju i oplemenjuju“ teško naplativa potraživanja po stambenim kreditima i tako se volšebno pretvaraju u prvoklasne hartije od vrednosti (finansijske derivate) koje se zatim prodaju širom sveta. Svi učesnici u ovom lancu igrali su svoju ulogu u svesnoj prevari, i to su radili s velikim entuzijazmom.

Finansijski derivati postaju važan predmet berzanskih špekulacija i njihova vrednost u vreme izbijanja krize (2008) više nego desetostruko premašuje vrednost globalnog BDP-a, mada je samo pre tri decenije vrednost finansijskih derivata bila zanemarljiva. Ove promene vodile su značajnom povećanju potreba za „štampanjem“ novih dolara i neverovatno brzom rastu finansijskih tržišta na kojima se špekulativnost vremenom pretvorila od periferne u njegovu osnovnu karakteristiku.Finansijskim špekulacijama može da se stvori profit, ali se njima ne stvara nova vrednost i one predstavljaju izvlačenje vrednosti stvorene u realnom sektoru. Tako danas imamo dve paralelne ekonomije, jednu – realnu koja stvara proizvode i usluge i drugu – virtuelnu koja „stvara“ novac berzanskim špekulacijamai koja postaje sve dominantnija u odnosu na realnu ekonomiju. Virtuelna ekonomija ne može da postoji bez realnog sektora, jer ona od njega živi, odnosno na njemu upravo i parazitira.

U traženju izlaza iz velike ekonomske krize sa kojom se svet suočio neophodno je razumevanje suštine i osnovnih uzroka koji su do toga doveli, kako bi se oni eliminisali. U suprotnom ćemo da slušamo o sve novijim talasima i oblicima krize koja će još dugo da traje i imaće sve razornije posledice.