Brige umesto medalje i vize

Od izveštača "Žurnala"
Melburn, 2. aprila – Naši vaterpolisti su prvi put posle 1999. ostali bez medalje na velikom takmičenju.
Neočekivano, jer je Svetsko prvenstvo u Melburnu bilo predviđeno za ostvarivanje dva međusobno povezana cilja – bilo koja medalja značila je u isto vreme olimpijsku vizu.
U prevodu – bezbrižnije leto, izbegavanje uvek nezgodnih kvalifikacija, smanjenje troškova...

Prvi utisak jeste da ekipa u pripremnom periodu nije stigla ni psihološki, a ni fizički da se pripremi za veliki izazov. Usred sezone su skupljani igrači sa svih strana: iz slabe domaće lige, zatim Grčke i Rusije, a iz Italije tek krajem februara. S različitim nivoima spremnosti krenulo se u realizaciju programa.

Već na turniru na Novom Zelandu se "štucalo", ali su prvo mesto i igre pojedinaca, pre svih raspoloženog Šapića, ulivale nadu da će Melburn doneti očekivan ishod. Do polufinala se nekako i stiglo. Najviše zahvaljujući briljantnom Šefiku, Vujasinoviću koji je iz utakmice u utakmicu bio sve bolji, trenucima nadahnuća ostalih igrača, kojih na žalost nije bilo u dovoljnoj meri. O učinku će selektor Udovičić kada bude ocenio reći svoje. Tek utisak je da igrači, ponovimo, nisu bili spremni, a onda se, prirodno, stvarala nervoza. Želi se, a na može se, pa je bilo potrebno mnogo truda čak i diplomatije da se sve stvari dovedu u red.

Veliko je pitanje kvalitet ruske lige, načina igranja tog takmičenja, jer je bilo primetno da upravo naši "rusi" Savić, Ikodinović, Šapić, Gocić i Peković, koji je izostavljen iz reprezentacije posle Novog Zelanda imaju najviše problema da uhvate ritam. Šapić ga je imao na početku takmičenja, kasnije je pao, dok ga ostali manje-više nisu ni našli.

Ostao je vidljiv problem drugog centra, jer Korolija nije iskoristio šansu da postane adekvatna zamena usamljenom Nikiću. Peković je bio slab na pripremama, tako da smo došli u paradoksalnu situaciju da za ogroman hendikep smatramo što ne može da igra Duško Pijetlović, koji tek treba da pokaže da je adut reprezentacije. S njim bi najverovatnije bilo bolje, ali uz pitanje da li bi i on izdržao teret takmičenja u ovakvoj atmosferi.

Ćirić je, možda, po igri imao najstandardniji učinak. Vanja Udovičić je imao uspone i padove, ali je jasno da je to igrač koji će vrlo brzo biti jedan od glavnih nosilaca reprezentacije. Filipović i Prlainović su bili među najboljima u borbi za bronzu, ali su kao najmlađi imali peh da potom promaše peterce. Naravno, vreme je apsolutno njihov saveznik i zaslužuju maksimalnu podršku.

I pored razočarenje treba da se sačuva hladna glava i vrlo brzo, otvorenih karata, analizira Svetsko prvenstvo. Svi, od prvog do poslednjeg člana organizacije. Situacija nije ružičasta, s bronzom bi ona bila podnošljivija, ali daleko od željene.

Pričalo se dosta i o samoj atmosferi. Ona je, s nekim malim promenama, uvek ista, ali se negativnosti ispoljavaju kada ekipa nije moćna.

Srbija u ovom trenutku nema jake klubove, trenere sposobne da stvaraju igrače za velika dela, generalno pozitivan i ambiciozan način razmišljanja kreatora klupskih politika, igrače koje bi mogla da vrati u reprezentaciju i time odmah podigne kvalitet, objekte, termine za trening, rad s mlađim kategorijama u svim sredinama po jedinstvenom sistemu rada...

Sve su to znaci za uzbunu. Ne zbog četvrtog mesta, ljutnje što smo ostali bez medalje (kao da drugi ne rade). Ne, već zbog krize koja u svim segmentima udara po trofejnoj organizaciji.

Svetska liga neće biti lako takmičenje. Pitanje je ko će se od igrača odazvati, jer su mnogi planirali drugačije leto. Ukoliko se ne pobedi na ovom takmičenju ostaju kvalifikacije, evropske, a zatim i svetske. Nikome ne pada na pamet da otpiše ovu ekipu. Naprotiv, kada je spremna bez dileme zaslužuje mesto na pobedničkom postolju. Od rezultata je važniji sistem koji do njega dovodi, a on je ozbiljno narušen, najmanje krivicom reprezentativaca.