Stereotipi o demokratiji

U vreme kada je besnela antisrpska histerija u Evropi, Peter Handke je odvažno podigao glas protiv kolektivne demonizacije jednog naroda i sasvim racionalno ukazao da u društvu ne postoji podela na crno i belo. Nije se stišala međunarodna haranga protiv pisaca, a u srpskoj javnosti su se pojavili neki koji su očitali lekciju Handkeu da on ne zna ko su Srbi, da mu nije poznato kakve su to pustahije i zločinci. Ta intelektualna struja u Srbiji, koja ućutkuje inostrane – inače retke – pozitivne ocene o nama, teče dosta dugo u istorijskom značenju reči. Ona nije na margini kulturnog i političkog života, njene posledice su dalekosežne po vaspitanje i razvoj nacionalnog karaktera. Sa tog socijalno-moralnog stanovišta mora se razmotriti i poslednji (verovatno ne i poslednji) primer držanja lekcije strancima koji dovode u pitanje neke jake stereotipe o Srbima. Reč je o tekstu Danice Popović, profesorke Ekonomskog fakulteta i članice Centra za LDS ("Montgomerijev demokratski blok", "Politika", 6. jul 2007).

Vilijam Montgomeri, diplomata od karijere, konstatovao ono što je jasno i zdravom razumu: u Srbiji su sve stranke demokratske, zato što deluju u skladu sa normativnim poretkom i poštuju demokratska pravila igre. Dobio je odgovor od profesorke ekonomije, da on ništa ne zna o srpskoj demokratiji. Njoj niko ne sprečava da saopšti svoj stav. Pitanje je samo koliko je ta misao utemeljena u činjenicama, koliko su "kritičke" ocene logične.

Argument kojim se osporava tvrdnja o današnjoj demokratiji u Srbiji, nalazi se u relativno dalekoj prošlosti. Nastranu to što se ona po pravilu krivotvori i iznose netačnosti. Radi se o jednom ratno-partizanskom modelu shvatanja minulih događaja, kao kolekciji iz pakla, i današnjih – kao rajsko uživanje. Sve i da je tako nešto i tačno, racionalan i "pedagoški" pogled na stvari sugerira da postoji mogućnost promene, kao što i ovo današnje može da u sebi nosi klicu nerazumnosti i nemorala. To što se demonstrira odsustvo fleksibilnog javnog mišljenja i sopstveno kolektivno nagrađivanje, može se objasniti pogrešnim razumevanjem socijalno-političkih pojmova, kao što su demokratija, tiranija, vlast, narod. Jedna od prvih lekcija iz demokratije ukazuje na razliku između institucija i ponašanja, pri čemu je ono prvo od najvećeg političkog i pravnog značaja. Ponašanje koje ne osporava sistem demokratskih institucija može se različito ocenjivati i to je sve. (Ako se kritikuje ponašanje političara pre 2000. ne bi smeli da žmureći pređemo preko sličnih posle te godine. Na primer, paljevina zgrade skupštine.) A kada neko izjavi iz Srbije, da je od 1990. godine u Srbiji vladala tiranija, on ili nije sociološki obrazovan ili je zlonameran. Može se reći da je intelektualna sramota tvrdnja o višestranačkoj Srbiji kao tiraniji. Mi koji smo živeli u takvoj Srbiji, znamo da je ona bila u rđavom stanju, i to u poznatom međunarodnom kontekstu, ali za tiraniju ili diktaturu treba mnogo manje – pravo na postojanje samo jedne partije. U Srbiji iz vremena mraka, kako vole da kažu destruktivni kritičari srpske politike, nije postojao odnos naroda i vlasti već odnos politički diferenciranog naroda i vlasti i opozicije. Ali, ovo su toliko očigledne stvari da ih nema smisla ponavljati. Nešto drugo je za ovu temu značajnije. Sa kakvog se idejnog i saznajnog stanovišta brane stereotipi o srpskoj demokratiji i antidemokratiji?

Ova intelektualna struja u Srbiji uvek se samopredstavlja kao pripadajuća političkom liberalizmu i demokratiji, a pri tom neskriveno zastupa egoističko-apsolutizujuće sudove. Nije to slučajno da je autorka teksta o kome je reč, upotrebila prisvojnu pridevsku zamenicu "moji studenti". Treba li podsećati da je među studentima bilo i njihovih? Taj obrazac se pomera i na ključni egoistički argument: jeza i hladni znoj "nas je oblivao tri dana dok je Tomislav Nikolić predsedavao skupštinom". Nije poznato ko spada u to "sve nas", ali poznato je da bar više od milion glasača u ovoj današnjoj Srbiji nije oblivao znoj već radost što je njihov kandidat na čelu Skupštine. Nikog ne treba uveravati da je bilo tako. Da bi se potkrepila politička emocija prelazi se na ekonomiju, dinar i berzu. A ko danas gleda promet akcija vidi svojim očima da su neke akcije pale svom snagom nadole od kada je najnoviji predsednik skupštine. To je činjenica, ali između predsednika skupština i ekonomskih kretanja ne vidim, za razliku od drugih, nikakvu uzročnu vezu.

Apsolutizacija vlastitog gledišta nije od pomoći demokratskom razumevanju stvarnosti. Naprotiv. Kada neko nastupa s tezom da drugi treba da se odrekne "svoje neslavne istorije ili svojih nedela" onda on sebe preporučuje kao sveca istine. Tako olako izrečena tvrdnja da je prošlost bila nedelo i da zaslužuje da se odbaci podrazumeva prethodnu ogromnu diskusiju. Ni u individualnim biografijama nije lako otkriti nedelo (a tek ga psihološki priznati?) a kamoli u užegrupnim ponašanjima. Da ne pominjem cele narode. A apsolutizacija svog mišljenja se krije iza ideje liberalizma, kao da je o totalitarizmu reč. Ko deli liberalne vrednosti, taj dopušta da i opozicija ima pravo na izbornu pobedu.

Ovde je ispisan samo deo priče o srpskim intelektualcima koji značajno doprinose ruženju sopstvenog naroda. Nekada se to čini iz koristoljubivih motiva, nekad iz zablude, a ponekad iz nerazumevanja socijalne i političke stvarnosti. U krajnjoj liniji, rezultat pogađa najdublje kolektivno-moralne i nacionalno-državne interese ovog naroda.