HRABROST NA MUKAMA

Vlada Srbije suočava se, odmereno rečeno, sa monumentalnim problemima. Ako vlada bude trajala četiri godine, svaka bi naredna godina mandata mogla biti teža od prethodne. Vlada će biti pod ogromnim pritiskom nezaposlenosti, visokih kamata i niske stope investicija, stalnog pogoršavanja platnog bilansa i rasta zaduženosti. Budžetski bilans će biti na teškim iskušenjima, a inflatorni pritisak permanentan. U tom kontekstu, najava vlade Srbije da u narednom četvorogodišnjem mandatu neće prodavati NIS, EPS i Telekom, neočekivani je čin hrabrosti i samopouzdanja.

Skeptik opečen iskustvom, mogao bi reći da u najavi pomenute odluke nema hrabrosti, već samo interesa. U toj ravni razmišljanja, državna preduzeća su zlatne partijske koke. One nude raskošno uhlebljenje za partijske kadrove i služe za ispomoć partijskim budžetima. Dobri običaji nalažu da se ova vrsta razmišljanja zamrzne bar narednih sto dana, a da se u tom periodu dobronamerno analiziraju elementi i mogući efekti najavljene ekonomske politike.

Odlukom da se ključni državni monopoli ostave u većinskom državnom vlasništvu, poslato je nekoliko važnih poruka – što direktnih, što diskretnih. Srpski zvaničnici poručuju da efikasnost monopola ne zavisi od toga da li su privatni ili državni. U tom smislu, ključno pitanje nije pitanje svojine, već kadrovske politike, kvaliteta i profesionalnosti upravljačkih i kontrolnih struktura. Uporište za ovakav stav može se naći i na Istoku i na Zapadu, gde uspešna državna preduzeća nisu retkost. Ovo se posebno odnosi na one robe i usluge (poput snabdevanja energijom, na primer) kod kojih profit ne može biti jedini kriterijum uspešnosti. Čini se i da je preovladao stav po kome bi prodaja nerestrukturisanih državnih giganata danas značila prodaju ispod vrednosti, i da bi tim prihodom bio sakriven ogroman efektivni gubitak.

Država najavljuje delimičnu privatizaciju pomenutih preduzeća dokapitalizacijom, kao najboljim načinom pribavljanja svežeg trajnog kapitala. U tom procesu, građanima Srbije bi bilo omogućeno da kupe akcije velikih kompanija i da iz zone kratkoročnog hazarda na berzi, ili niskih bankarskih kamata, uđu u zonu koja nudi dobru kombinaciju razumne zarade i sigurnosti. Beogradska berza bi tako dobila "kapitalce" koji bi došli da tu i ostanu. Berza tako ne bi bila samo tranzitna stanica za otkup preduzeća koja posle toga nestaju sa nje. Dokapitalizacija državnih preduzeća ne rešava fundamentalne probleme tržišta kapitala, ali jeste solidna indirektna pomoć.

Najavljena odluka vlade da se državni monopoli ne prodaju moraće da izdrži test vremena. Dnevni ekonomski izazovi i tegobe, oportunizam partijskih interesa, kao i uporne kritike koje će stizati od jednog dela političke, intelektualne i ekonomske javnosti, guraće u smeru kompromitacije ili promene ove odluke.

Deo kritike biće ideološki i dolaziće iz takozvanog liberalnog kruga stručne javnosti koji nije zlonameran, ali ne veruje državi. Slične kritike treba očekivati i od zainteresovanih kupaca koji će svoj interes sakriti iza liberalne retorike. Ovaj hor će pevati na uho građana Srbije i u njima tražiti saveznike. Metod je već uspešno testiran.

Kada god struja poskupi, bez obzira na relativni nivo cena, kriva će biti država i neprivatizovane državne firme. Ostaće neprimećeno da je struja u Srbiji znatno jeftinija nego u najvećem delu Evrope, a bankarske usluge na primer, koje obezbeđuje privatni sektor, mnogo skuplje nego u Evropi. Srbija se tako navikava na ideju da privatni sektor može raditi šta poželi, a državni samo ono što javnost zahteva.

Mnogo ozbiljniji izazovi dolaziće sa terena nemilosrdne ekonomske svakodnevice. Ako država ne bude prodala tri velika preduzeća, ona će se odreći prihoda koji su bili jedan od ključnih izvora dosadašnjeg preživljavanja. Ima li država snage da gleda u praznu budžetsku kasu ili da se suoči sa deviznom nelikvidnošću i krizom, a da ne posegne za najlakšim izlazom – prodajom imovine? Dodatna loša strana ovog problema je da ima običaj da se valja ulicama i stvara nesnošljiv socijalni i politički pritisak.

Ako vlada Srbije zaista istraje u sprovođenju najavljene politike, onda će to značiti radikalan zaokret u odnosu na politiku besciljne kupovine vremena guranjem problema " pod tepih". To bi značilo i najavu spremnosti da Srbija živi od onoga što zaradi, a da se ne potpomaže prodajom imovine. Svaki napor u tom pravcu treba bezrezervno pozdraviti. Ovo bi moglo značiti raskid sa pogubnom ekonomskom praksom po kojoj je Srbija prodajom imovine držala glavu iznad vode, samo da bi je zarila u pesak.