Povratak mitinzima

Ukrajina se vraća mitinzima. Ponovo se ulicama Kijeva i drugih gradova pedesetomilionske države viju zastave raznih boja, ispisuju parole, niču naselja od šatora... Posle odluke predsednika države Viktora Juščenka da potpiše akt o raspuštanju petog saziva Vrhovne rade Ukrajine i vrati politički zamajac u mart prošle (izborne) godine, politička napetost ubrzano dostiže vrhunac.

Predsednički ukaz već izvesno vreme je "visio" u vazduhu. Pojedini ukrajinski mediji su još pre nekoliko dana objavili i fotografiju odštampanog papira na kojem se videlo sve – osim Juščenkovog potpisa. Analitičari su se utrkivali u procenama da li će predsednik naći snagu za novi kompromis ili će napraviti rez. Svi su potezali iste argumente, pre svega ustav Ukrajine i propise koji regulišu rad parlamenta. I svi su ih različito tumačili. Rezultat: izbori su zakazani za 27. maj.

U ponedeljak uveče, posle konsultacija šefa države sa predsedavajućim parlamenta i frakcijskim predvodnicima, očigledno, više se nije imalo kud. Prema rečima Juščenka, ukaz o raspuštanju parlamenta donet je kako bi se nacija "zaštitila od napada na ustavni poredak Ukrajine"! Meru je prevršilo učestalo "preletanje" deputata iz tabora opozicije u redove vladajuće "antikrizne koalicije" premijera Janukoviča. Kažu da su pojedini "transferi" bili teški i po nekoliko miliona dolara...

Rešenje o raspuštanju Vrhovne rade, međutim, ne podržava čak 56,9 odsto građana kao ni većina parlamentaraca koji su u znak protesta već "okupirali" parlamentarno zdanje.

Ne treba ni sumnjati da je odluka o novom izlasku na birališta za Juščenka pravi mač sa dve oštrice. Predsednikova Naša Ukrajina je i na martovskim izborima 2006. proživljavala teške dane. Oreol neprikosnovenog lidera "oranžista" već je uveliko izbledeo, a revolucionarna ikona i bivša premijerka Julija Timošenko definitivno je odlučila da stvari preuzme u sopstvene ruke. Socijalisti Aleksandra Moroza odavno su promenili stranu...

Juščenko se u svom svakodnevnom poslu neprekidno nalazio stešnjen između samovolje Timošenkove, ne uvek dobronamernih pritisaka sa strane Zapada da ubrza započete reforme, "saveta" iz Moskve da vodi računa o interesima bivše matice, ali i sopstvene nemoći da sve to poveže u koliko-toliko funkcionalnu celinu. Pre neki mesec, na primer, za pojedine zakonske predloge u parlamentu je dobijao podršku svega po jednog deputata! Da li će mu novi izbori olakšati sudbinu teško je predvideti.

Prihvatanje Janukoviča za premijera u avgustu prošle godine bilo je kompromis koji je obećavao. Ali, za razliku od Juščenka, moćni čovek sa istoka nije delio istu računicu. Shvatio je da može da dobije i više. Za to mu je, međutim, trebala dvotrećinska većina u parlamentu. Sa već obezbeđenih 260 deputata opasno se približio magičnoj brojci 300 (od 450 koliko ih ukupno ima i Vrhovnoj radi). A kada je i Anatolij Kinah, bivši premijer i gubernator i lider Partije industrijalaca (koja je do tada delovala u okviru Naše Ukrajine), pristupio Janukoviču bilo je jasno da stvari idu pogrešnim tokom.

Dvadeset sedmi maj je veoma blizu, a pitanje koje lebdi u vazduhu jeste: ko će novim izborima dobiti, a ko izgubiti. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, čije rezultate treba posmatrati, pre svega, kroz prizmu političke borbe, marketinga i privrženosti ispitivača ovoj ili onoj struji, najveći dobitnik trebalo bi da bude Julija Timošenko. Ona bi sa svojim blokom, kako se navodi, mogla da osvoji i čitavih 28 odsto glasova, što je za dobrih šest procenata više od onoga sa čime sada raspolaže. Partija regiona aktuelnog premijera Viktora Janukoviča bi, najverovatnije, ostala na svome (32 odsto) kao i komunisti Petra Simonenka bi zadržali sadašnju poziciju sa pet-šest procenata poverenja birača.

Najveći gubitnik bi bio sam Juščenko. Njegov blok Naša Ukrajina jedva da bi osvojio sedam procenata glasova (na prošlim izborima 15 odsto). Budućnost se ne smeši ni socijalistima Aleksandra Moroza. Niko više i ne veruje da bi oni mogli preći neophodan cenzus od pet procenata. Uostalom, "oranžisti" na aktuelnog predsedavajućeg parlamenta gledaju kao na najvećeg izdajnika revolucije, a janukovičevci samo kao na saveznika iz nužde.

Istovremeno, atmosfera napetosti i nepoverenja mogla bi pogodovati jačanju, takozvanih, malih igrača kojima je članstvo u parlamentu u martu 2006. izmaklo "za dlaku". Takva je, na primer, Progresivna socijalistička partija Natalije Vitrenko, izuzetno agilne dame čije je delovanje opasno, na granici nacionalističkog. Prazan prostor koji su napravili "juščenkovci" i "morozovci" neko će morati da popuni.

I na kraju, očigledno je da ni Julija Timošenko ni Viktor Janukovič ni u maju neće obezbediti neophodnu većinu u parlamentu. Dakle, trgovina će se nastaviti. I pre izbora i posle izbora. Takva je demokratija.