Vize u evroglavama

Pojedine usijane glave iz Evropskog parlamenta izašle su nedavno sa predlogom da se ukine vizni režim, takozvani beli šengen, uveden 2010. zemljama zapadnog Balkana, u tom smislu i Srbiji.

Deo opravdanja za navedeni predlog pronađen je u „nedovoljnoj spremnosti Srbije za integracije”, zabeleženoj u protekle dve godine.

Naravno, iza formulacije „srpska nespremnost” očigledno se krije puka želja da se smanji dotok radne snage, prevashodno albanskog porekla, u Evropsku uniju. Ali sve je formulisano kao još jedan odgovor svojeglavom Beogradu. Posle demonstrativnog rešenja suda u Hagu, a u vezi sa dokazanim ubicama Srba Gotovinom i Haradinajem, jasan neprijateljski potez Brisela sasvim je zakonomeran.

U tom smislu od evropskih komesara teško da je moguće očekivati pomoć u osetljivom pitanju kontakata Srbije sa svojom pokrajinom Kosovo i Metohija. Štaviše, Britanka Ketrin Ešton pre će u Evropskom parlamentu dozvoliti susret predstavnika Engleske i Škotske, a povodom „razgraničenja ovlašćenja” nakon škotskog referenduma o nezavisnosti 2014, nego što će srpski interesi biti razmatrani u Briselu.

A administrativni pregovori sa Prištinom mogli su biti održani i u Moskvi.

Rusija već dugo pregovara sa EU o ukidanju viza i neki evrooptimisti iz ruske vlade čak obećavaju da će se u tome uspeti do početka zimske Olimpijade u Sočiju, u februaru 2013. Ipak, u ovakve priče je teško poverovati – u dvadesetsedmoglavoj EU sigurno će se naći neka Estonija, koja će pod uticajem moćnih prijatelja van granica uložiti veto na shvatljivu želju Francuza, Italijana i Rusa da putuju jedni kod drugih u goste, bez nepotrebnih formalnosti. Štaviše, vizne barijere sa Rusijom i postsovjetskim prostorom po shvatanju mnogih evropskih političara ostaju kao poslednja „granična odbrana” od „divljih hordi varvara” sa Istoka. Svako to lično oseti kada po drugi put dođe po dozvolu da putuje u Evropu – i, kako biva, dugo objašnjava cilj svog puta anonimnom službeniku, u nekoj od evropskih ambasada, skrivenom iza staklene pregrade.

Ovde nije reč o nesrećnim gastarbajterima iz Zapadne Ukrajine, koji kao domaćice, dadilje i građevinski radnici traže posao u Italiji, Španiji i Portugaliji. Ukoliko bi sutra otvorila granicu sa Ukrajinom, Evropa rizikuje da se popuni sa još nekoliko miliona radničkih ruku, kao što se desilo u baltičkim državama, odakle je, svojevremeno, otišlo više od 20 odsto stanovništva (Litvanija i Letonija).

Kvalifikovana, a zbog toga i opasna konkurencija evropskom pristupu dolazi, pre svega, iz Rusije, gde je već stasalo novo postsovjetsko pokolenje mladih ljudi, koji ne priznaju granice u postizanju svojeg cilja. U tom smislu, imajući u vidu spremnost na celodnevni rad, bez oslanjanja na bilo kakve profesionalne saveze, sa minimalnim socijalnim garancijama, ali dobrom zaradom, takvi mladi Rusi, u slučaju ukidanja viznih ograničenja mogu da postanu primamljiva opcija za evropske poslodavce, bez sumnje, na štetu sopstvene, i bez toga ne preterano ambiciozne i zainteresovane mladeži. A to već preti mogućim socijalnim nezadovoljstvom u Evropi koja nema moć da se nosi sa sadašnjom krizom i gde nezaposlenost među mladima do 35. godine, u pojedinim državama (Španija, Italija), dostiže 50 odsto. I, šta mislite, da li će se u takvoj situaciji Evrokomisija odlučiti za ukidanje viza Rusiji?

Srpska istorija odnosa sa Evropom je drugačija, ovde je bilo mnogo više prelomnih tačaka. Ali, gledano iz Brisela, ne primaju li Srbiju takođe kao državu sa, za strance neshvatljivim, vrednostima?

Svidelo se to kome ili ne, u geopolitičkom smislu Moskva i Beograd, u istom su čamcu. I ako već moraju da lome ledenu koru evropskog nerazumevanja, to bi trebalo da rade zajedno.

Drugačije, vize iz glava evročinovnika – neće nestati.

*Politikolog