Kultura posle nokauta

Među kulturnim poslenicima sve su jači glasovi koji opominju da je sistem kulture u Srbiji glomazan i trom, nasleđen još iz vremena socijalizma.

Kultura je u Srbiji već dugo u vanrednom stanju, a poslednji nokaut dobila je prilikom nedavne raspodele budžeta kada je ovom sektoru pripalo 0,62 odsto.

Na debati „Kako preko 0,62 odsto – kultura, strategija, preduzetništvo”, koja je pre tri dana održana u Evropskom centru za kulturu i debatu „Grad”, učesnici su govorili o prevaziđenom sistemu naših kulturnih institucija, o nepisanom pravilu da kada neko ume da obezbedi novac kažu „on ume da se snađe, zato treba dati novac nekome drugom”, o tome da li je preduzetnički duh u kulturi kod nas poželjan ili ne.

Nada Popović-Perišić je rekla da „kultura mora da bude državna briga”, ali problem je baš u tome što je već dugo kultura najmanja državna briga.

Institucije koje dobijaju novac za programe od republike i grada imaju bar psihološku olakšicu u odnosu na nezavisni sektor kulture koji se, uprkos činjenici da često ima i kvalitetnije programe i bolje ideje, najvećim delom snalazi sam.

Na „snalaženje” su prinuđene i institucije na budžetu. Pozorišta, na primer, iznajmljuju sale i holove za druge programe.

Preduzetništvo u kulturi je zahtev vremena. Bez obzira na krizu i sve niži postotak budžeta, nema mesta očekivanju da će novac stići iz državne kase. Kriza bi možda trebalo i da pomogne da se projekti koji ne daju rezultate skinu sa dotacija.

Donošenjem, odnosno sprovođenjem odgovarajućih zakona preobrazio bi se mastodontski sistem kulture u moderniji sistem. To naravno ne znači prepuštanje kulture u celini tržištu niti znači da kulturne institucije treba prepustiti menadžerima koji nemaju veze s kulturom.

U Srbiji je uvreženo mišljenje da kulturni sektor nema potencijala za ekonomski razvoj. Preduzetništvo u kulturi pominje se sporadično i uglavnom od fondacija koje dobijaju pomoć od međunarodnih organizacija. Kod nas su se poslednjih decenija izdvojili pojedinci koji su kreirali danas svetski prepoznatljive manifestacije kao rezultat uspešnog preduzetništva u kulturi (Beogradski festival igre, Beogradska nedelja dizajna, Gitar art, „Mikser”, festival „Krokodil”...). Taj kvalitet država je koliko toliko prepoznala. Ali manje nego neke glomazne svečarske manifestacije i priredbe.

Veoma je važno da država preduzetništvo u kulturi shvati dovoljno bitnim za ekonomski i civilizacijski razvoj. Da preduzme mere za podsticaj preduzetništva u kulturi, ali i da uvidi ekonomski potencijal koji imaju na primer kulturne i kreativne industrije. A ne samo, kao dosad, Egzit i Guča.

Do tada, učićemo od Ivana Tasovca...