Medalja ne bi rešila nevolje

Do 30. marta vaterpolom smo se hvalili na sva zvona. Od tada se, doduše, ne bacamo na njega drvljem i kamenjem, ali smo preko noći progledali, pa sad svi vidimo da je u krizi. Na stranu što smo u polufinalu izgubili od budućeg svetskog prvaka (Hrvatska), na stranu i to što smo bez bronze ostali na penale i to od ekipe koja umalo nije ušla u finale (Španija). Ne moramo da uzimamo za olakšavajuću okolnost ni to što prvo mesto nije pripalo reprezentaciji koju su svi videli s nama u utakmici za zlatnu medalju (Mađarska).

Za ovu priliku nije bitno ni koliko je koji igrač pružio, da li smo platili ceh prevelikom samopouzdanju, koje posle tolikih pohoda iz uspeha u uspeh kad-tad uzme danak, kao što niko nije pelcovan od lošeg dana. Da se ne osvrćemo na to što nije mala stvar da se zaustave kola kad krenu nizbrdo (vođstvo Hrvata od 8:2) i smogne snage da se bar izvuče častan poraz (10:7).

Da se naša reprezentacija vratila iz Melburna kao svetski prvak slavilo bi se ispred skupštine u Beogradu, ali bi savez u svakom slučaju morao da udara novi temelj. Nikakva medalja ne bi spasla naš vaterpolo od muka koje mora da rešava.

Imamo, što se kaže, samo jedan pravi klub – Partizan. Ma koliko njegova škola bila plodotvorna ona ne može da bude jedini izvor reprezentativaca.

Do pre nekoliko godina smo imali i Bečej, ali je to vrelo, na kome se decenijama radilo, veštački ugašeno. Potom se nešto pokušalo u Nišu, on je čak i dospeo na evropsku vaterpolo mapu, ali smo i njega sami odatle izbrisali.

Da bi naš vaterpolo preživeo moraju da se stvore klubovi koji će biti uz rame "crno-belima". Ali, za to treba vreme. Tu čak i Crna Gora bolje stoji. Ima dva jaka središta (Herceg-Novi i Kotor), a tu je i treće (Budva). Da ne govorimo o Hrvatskoj sa Mladošću, Jugom i splitskim timovima ili Mađarskom sa zbirkom budimpeštanskih klubova.

Na dnevnom redu je obnavljanje lige SCG. U ovom trenutku to može da razgali, ali nije dugoročno rešenje. Ta liga niti je bila, niti će biti jaka. Podsetimo se, Jadranu je koliko-toliko jedini suparnik bio Partizan, ta dva tima su još protiv Primorca morali malo da zapnu, a ostalo samo izdaci za putne troškove.

Čak i da takva zajednička liga ispuni najsmelija očekivanja Srbija neće pokupiti kajmak. Iz te lige se igrači neće ulivati u jednu reprezentaciju, kako je to bilo u vreme SCG, nego u dve, to jest, srpski vaterpolo sliv se ništa ne bi povećao.

Verovatno je izlišno da se objašnjava koliko para ima u našem vaterpolu. Međutim, novac, ipak, nije presudan. Eto, Italijani ga imaju u izobilju, liga im je jaka, moćni su u Fini, pa su, ipak, iza nas. Ali, tamo vaterpolo ne brine za svoju budućnost, jer je stvar sistemski rešena. E, to je ono što nama nedostaje i za šta je neophodna pomoć države. Bez nje nema rešenja za plivališta, škole vaterpola, stručnjake, klubove i, na kraju krajeva, ali ono što je najvažnije, reprezentaciju.