Ritam beznađa

Koreografkinja Dalija Aćin postavila je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta svoj novi plesni komad – "Handle with great care", do sada verovatno njen najzreliji i po mnogo čemu vrlo osoben pozorišni rad.

Glavna odlika ove predstave je veoma spori tempo, pokreti izvedeni u konstantnom sloumošnu, usporeni ritam u koji publika mora da utone i sasvim mu se prepusti ukoliko želi da razume i oseti namere izvođača. Na sceni je samo jedan veliki madrac (krevet, postolje, bojno polje...), na kojem su dve figure u crnom, kojima do pred sami kraj predstave ne vidimo lica što zbog velikih ljubičastih perika, što zbog načina na koji se kreću po madracu. Iznad kreveta nalazi se jednostavan luster čije se svetlo sporadično pojačava ili smanjuje, ali i kada je najjače, ono oslikava samo polumračne obrise scene. To predstavi daje jedan izuzetno zanimljiv i upečatljiv vizuelni nivo, a tematski nas uvodi u prostor mraka, praznine, pustoši...

Autorka kaže da se u ovom komadu bavila sećanjima ili načinom na koji se ona transformišu posle određenih vremenskih distanci, a ako je tako, onda je ovde reč o mučnim i teškim sećanjima. Jer, atmosfera ukazuje na težinu sadašnjosti ili težinu kojom se prošlost obrušava na sadašnjost, i drži aktere, ali i publiku, u konstantnom osećanju beznađa.

Hrabro istrajavanje autorke na sporom ritmu do samog kraja predstave možda je nekim gledaocima delovalo kao manjak dinamičnosti i akcije, ali to je upravo najveći kvalitet ovog rada, jer u tom međuprostoru između prošlosti i sadašnjosti ništa se ne dešava, i ništa se i neće dogoditi. Posle niza kretnji po madracu, dve igračice se u začudnim pozama na kolenima, odvlače u ćoškove, u potpuni mrak, ostavljajući blago osvetljeni deo scene prazan, zastrašujuće pust. Onda se ponovo vraćaju, sporo, jedva primetno i nastavljaju niz pokreta i kretnji koje ne vode nikuda, već potcrtavaju taj usporeni, kružni tok.

Delovi predstave u vizuelnom smislu i u svojoj atmosferi nadilaze namere autora da se bavi sećanjima, uvode nas u blago apokaliptično osećanje, ili stanje kao nakon Potopa, gde neidentifikovane figure puze polužive po obroncima sveta. Osećanje samoće, otuđenosti i neke gotovo ontološke pustoši savršeno je upotpunila muzika Ratka Lazića – monotoni, ravni tonovi, samo na trenutke obogaćeni operskom muzikom koja se čuje iz daljine. Na samom kraju, Dalija Aćin se pojavljuje na sceni bez perike, na visokim štiklama i posmatra prostor oko sebe.

Dramaturg na ovoj predstavi bio je Saša Božić a, osim autorke, na sceni je igračica Ana Ignjatović koja je, kao i u nekoliko prethodnih ostvarenja Dalije Aćin, posvećeno i osećajno predstavila ove koreografske zamisli. "Handle with great care" je originalno, zanimljivo delo, ponajviše zbog svoje vizuelne komponente ali i zbog retkog pozorišnog transfera u kojem mogu da se osete i prenesu neke intimne misli i jedno autentično, sumorno osećanje sveta.