Tajkuni

Samo dve reči dovoljne su da izazovu buru, otvore pitanja, zapodenu rasprave. Reč: vampir i reč: tajkun. Iako tako ne izgleda, veoma su povezane.Makar kao san i java.

U belim noćima koje mogu da izgledaju i idilično, oživljavaju stare priče o vampirima. U ranim jutarnjim satima, saznaje se, najpre o pozivima na saslušanje, a onda i o privođenju tajkuna.

Tako te dve reči, sa svim svojim značenjima i tumačenjima, nekako, u ovo vreme koje bi kontroverzni Ginter Gras nazvao „Pseće godine”, počinju da se prepliću, pa i podudaraju.Isti nobelovacnaslovio je jednu svoju knjigu „Mačke i miševi”, koja zvuči dvosmisleno, kao i podatak da je čuveni pisac radio kao „izbacivač” u noćnim klubovima ili crnčio u rudnicima. U celu priču, upliće se i Milovan Glišić, sa svojom „Glavom šećera”. Sve danas vrvi od zelenaša, prevaranata, lažnih dušebrižnika... Ništa nije novo, nego se samo povampiruje. I nije čudo što se udara u talambas ili u limeni doboš. Ogoljava se istina o gotovo mističnim likovima i poslovima.

Kako bi rekli pametnjakovići, sve je napisano, treba samo pročitati.

Ako reč tajkun, koja je ušla u engleski jezik u 19. veku, a u stvari je japanska sa kineskim poreklom, kao što se zna, označava čoveka koji je stekao veliko bogatstvo, onda je vampir jednostavno kazano – krvopija. Međutim, ako je i Abraham Linkoln, što takođe znaju vrli znalci, bio tajkun ali i i veliki državnik, bogat, moćan, ne znači da su sadašnji kontroverzni biznismeni čistunci, dapače.

Možda je za nekoga važno ko se pre povampirio – Petar Bogojević ili Sava Savanović. Postoje o tome, vele, ozbiljni dokazi. Ali je očito i to da je pripovest iz pera pisca od pre jednog veka Milovana Glišića (1847–1908), i danas aktuelna.

U „poeziji činjenica” o glavi šećera, koja valja za kafu, štrudlu, lokume, gurabije... davi se lik ojađenog čoveka.

Ljudi koji žive grcajući u kreditima, u lizingu, zateznim kamatama, provizijama, danas je puno. Bankari su došli dotle da nude kredite za bolest...

Vampira nije lako videti, a ni tajkuna. Ko nije video tajkuna uživo i nije imao priliku da to bude uz šampanjac na gala večeri, koktelu, ili prilikom nekog svečanog otvaranja, mogao je to ovih dana posredstvom televizije koja je većini građana glavni izvor informacija.

Posle kuckanja kristalnim čašama u užim krugovima, susreli su se mali ljudi sa velikima, zahvaljujući malom ekranu.

Ulaze u policiju i vraćaju se sa saslušanja, sa kiselim osmesima. Izgledaju tajkuni, reklo bi se u prvi mah, obično... ili simpatično, čak, kao neki plejboji, odaju utisak nedodirljivosti. Nije sve gotovo ali su oni mnogim ljudima daleko od vidika, ali i od ljubavi, što može da bude povezano sa zavišću, uz pitanje – otkud im tolike pare. No, omraza kod običnog sveta koji gleda kako da plati struju i kiriju i kupi komad mesa ili slanine, razumljiva je u sudaru sa gotovo nepojmljivim ali pouzdanim znacima bogatstva koje se ogleda u skupim automobilima, privatnim avionima, moguće i jadranskom ili kiparskom flotilom. Uz to se nameće i pokušaj elegancije, nonšalancije, istovremeno s obaveznom mešavinom šarma, drskosti ili bezobrazluka, najzad i do obaveznog bekstva u diskreciju...

Nisu to čista posla, kaže se. Beli luk možda može da pomogne u nekim stvarima kad je reč o vampirima. Privođenje osumnjičenih tajkuna ne označava kraj, ali potvrđuje da postoje – mačke i miševi.