Kolateralna šteta
Milan Martić osuđen je na veoma visoku kaznu od 35 godina zatvora, između ostalog, i zbog toga što je naredio raketne napade na Zagreb u kojim je stradalo sedam civila, a više od 200 je bilo ranjeno. Granate su ispaljene u jeku hrvatske akcije "Bljesak", posle kojih Srba više nije bilo u zapadnoj Slavoniji. Martićeva odbrana je na sudu u Hagu tvrdila da je bivši predsednik Republike Srpske Krajine gađao vojne ciljeve, da su civili slučajno stradali, te da su napadi izvršeni da bi se zaustavilo kršenje međunarodnog humanitarnog prava koje su, napadom na Zapadnu Slavoniju, počinile hrvatske vojne i policijske snage.
Sud nije poverovao Martićevoj odbrani. U presudi se navodi da je jednom prilikom, još kao ministar policije, u medijima pretio Franji Tuđmanu da će Zagreb "pretvoriti u Vukovar". Ta razmetljiva izjava uzeta je kao dokaz da Martić granatiranje nije naredio "kao poslednje sredstvo, nakon što su iscrpljena sva druga sredstva", što bi njegov čin kvalifikovalo kao "zakonitu odmazdu", a za zlo mu je uzeto i to što nije najavio granatiranje, odnosno unapred upozorio civile.
Drugim rečima, sud nije pristao da Martićeve civilne žrtve u Zagrebu tretira kao "kolateralnu štetu", što je u zapadnoj javnosti bio izraz kojim su označavane civilne žrtve NATO bombardovanja na teritoriji bivše SRJ. NATO bombe su za 78 dana vazdušnih udara odnele više od dve hiljade života građana Jugoslavije, a većina je stradala daleko od vojnih ciljeva, u školama, bolnicama, stambenim zgradama, vozovima i autobusima, izbegličkim kolonama i, konačno, u zgradi RTS-a. Za razliku od Martićevih nenavođenih raketa "orkan", koje skoro po pravilu promašuju za oko jedan kilometar, NATO je na pomno birane ciljeve, slao "pametne bombe" koji su s velikom preciznošću pogađale cilj. NATO se, međutim, posle ubistva civila pravdao da je preduzeo sve neophodne mere kako bi na minimum sveo stradanja nevinih žrtava, i kako nije prekršio nijedno pravilo ratnog prava.
Najuticajnija zapadna organizacija za ljudska prava, Amnesti internešenel, nije se složila: početkom juna 2000. objavila je izveštaj u kome je ustvrdila da je NATO kršio ratno pravo tokom bombardovanja bivše Jugoslavije, i da je pogotovo bombardovanje RTS-a, u kome je poginulo 16 novinara i tehničkog osoblja, bilo jasan ratni zločin. Amnesti je rekla da je to bio "nameran napad na civilni objekat", a međunarodno pravo zabranjuje direktne napade na civilne ciljeve.
Bio je to težak udarac Alijansi, ali i težak udarac tribunalu i Karli del Ponte lično. Glavna tužiteljka je obavestila Savet bezbednosti UN da nije našla razloga da otvara istragu o tome da li je NATO činio zločine, a to je suprotno onome što je "Politici" izjavila predstavnik sekretarijata tribunala u Beogradu, koja tvrdi da je istrage bilo.
Niko ne sugeriše da postoje sličnosti između postupaka Milana Martića i pilota NATO-a. Ipak, ako su sve nevine žrtve iste, njihove porodice se s pravom pitaju zašto međunarodna pravda nije ista za sve. Zašto neke žrtve nisu zavredele ni istragu u Hagu.