Kreditna omamljenost

Srbija će ovu godinu završiti sa ukupnim dugom od oko 25 milijardi evra. To je oko 80 odsto procenjenog nacionalnog kolača. Od te sume oko 16,5 milijardi evra otpada na javni, što bi se reklo, državni dug. Time je već prekardašeno 60 procenata BDP.

Po samo ova dva merila, bez obzira na svu rastegljivost stručnih parametara, Srbija je veoma zadužena zemlja. Njenu sve veću potrebu za novim zajmovima pojedini ekonomisti već su nazvali „narkomanskim sindromom”. Kao omamljeni tresemo se pred svaku veću isplatu obaveza. Kako bez pardona govori prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, Srbija bez stranih kredita ne može da isplaćuje penzije, zarade učiteljima, lekarima, policiji, vojsci…

I tu dolazimo do suštine stvari. Do odgovora na pitanje zbog čega se zajmimo. Jasno je. Da bismo trošili. Za puko preživljavanje. Zidamo obaveze, guramo ih u ne tako daleku budućnost, deset do 20 godina, nadajući se nekim boljim i bogatijim vremenima u kojima ćemo, navodno, biti u mogućnosti da ih lakše vraćamo i plaćamo. Ili, što bi bilo ravno premiji na velikoj svetskoj nagradnoj igri, da nam neko opet, kao početkom prošle decenije, oprosti dve trećine dugova. Ali, to je prošlost, koja, najverovatnije, neće imati svoju reprizu.

Da bismo došli do „svetle budućnosti” u kojoj ćemo moći lagodnije da plaćamo dospele obaveze, već sada moramo da ulažemo u njene temelje. Mi to, nažalost, ne radimo. Sve pojedosmo. Malo nam je sve ono što stvorimo za godinu, tridesetak milijardi evra, pa moramo i da se zajmimo, ali ne da bismo podizali fabrike, termoelektrane, jačali industriju... već da bismo nekako preživeli s prosečnim platama od oko 350 evra, koje stižu u sve manji broj ruku.

Ova nimalo ružičasta istina, svejedno kroz koju političku ili partijsku lupu gledali, nije nepoznata ni sadašnjem ministru finansija Mlađanu Dinkiću, koji je priznao realnost naših javnih finansija i prestao da skriva sve provalije u budžetu. I to je dobar znak. Za početak. Znamo bar da smo doterali cara do duvara.

Ali šta ne znamo – kako ćemo ga odatle pomeriti. Ministrova obećanja, istina pretočena u budžet za 2013, u kome pompezno najavljuje početak osetnog smanjivanja deficita, ne znače mnogo ako ne poradi i na prihodnoj strani budžeta. Ne čusmo program, bar ideju, šta Srbiju i njenu razorenu privredu, a pre svega industriju, može da povuče napred – osim Fijata. Dozivamo strane investitore, a sve dublje padamo na svim lestvicama zemalja poželjnim za ulaganja. I njih nema, jer ne radimo dovoljno da ih privučemo.

Pošto ni to nije lako, hajde da trošimo i ono što nemamo. I to svojski i kvalitetno radimo. Krajem 2009. javni dug bio je 9,85 milijardi evra, odnosno 34,8 odsto BDP-a. Samo godinu dana ranije 8,78 milijardi evra ili 29,2 odsto BDP-a. Sjajan tempo. Još se radujemo svakom novom kreditu, a dogodine samo za kamate treba izdvojiti nepunu milijardu evra. Gorka računica.