Stvorile sliku pravog đavola

Nema tog ljubitelja filma koji nije bio oduševljen prvim delom kultnog filma "Mi nismo anđeli" Srđana Dragojevića. Neko je bio zadivljen majstorskom režijom, drugi vrhunskom glumom, treći zabavom najvišeg ranga, a mene su do ushićenja, kad god bih ponovo gledao ovaj film, dovodili đavolski rogovi na glavi Srđana – Žike Todorovića. Imao sam čak i grešne misli, govoreći sebi da je taj majstor, tvorac onih rogića, možda i sam đavo. Uh, gde će mi duša posle takve pomisli, a naročito posle poznanstva sa jednom od autorki tog savršenstva šminke – Marijom Mitrović.
Tu svoju radoznalost mogao sam da zadovoljim još početkom septembra 1997. godine u Budvi, kada je manje društvo novinara i filmadžija žalilo tragičnu smrt princeze Dajane. Ali, nisam znao da je supruga Žike Mitrovića, čuvenog filmskog reditelja, autora nezaboravnih filmova "Marš na Drinu", "Kapetan Leši", "Užička republika" i drugih, koju sam tada upoznao doprinela svojom veštinom da svi mi, između ostalog, uživamo i u majstorskoj šminki glumaca u tom kultnom filmu.

– Rad na filmu "Mi nismo anđeli" je zaista bio najkreativniji i za nas dve šminkerke, Canu Zarić i mene. Na dodeli filmske nagrade "Kristalna prizma" Neda Arnerić nam je odala priznanje za taj posao – seća se Marija Mitrović tog iscrpljujućeg i slatkog angažovanja kada smo se u sredu, posle deset godina, ponovo sreli, a ja konačno saznao da je ona jedan od onih đavola iz moje mašte.

I ne samo to, nego i kako se Marija obrela u Beogradu i šta ju je te daleke 1963. godine iz Varaždina dovelo u prestonicu.

– Eeee, ljubav, a šta bi drugo. Zacopala sam se do ušiju u jednog Beograđanina iz sveta filma. Ali, on me brzo izgustirao. Ostavio me zbunjenu i izgubljenu, srećom, među ljudima koji su radili na filmu i televiziji. Brzo su me prihvatili i omogućili da godinama šegrtujem i učim šminkerski zanat – kaže Marija Mitrović.

Vreme je prolazilo sve dok se nije dogodilo to što je moralo da se dogodi, početkom osamdesetih godina.

– Sudbina je tako htela. Bila sam "treća sreća" Žike Mitrovića. Hoću reći, ja sam mu treća žena. Pre mene, Žika je bio oženjen sa Fridom Filipović, a posle i sa Anom Marijom Car. Radila sam šminku za 150 filmova. Najmanje dvadeset godina sam šminkala glumce u filmovima mog supruga, koji je na žalost umro pre dve godine. Žika me nije, onako muški, primećivao dugo, jer sam pripadala filmskom osoblju, sve dok jednog dana... – tajanstveno se smeška Maca, kako Mitrovićevu svi oslovljavaju u filmskom svetu.

Žika je tog dana, po najjačoj kiši i velikom blatu, pokazivao Dragomiru Bojaniću Gidri kako treba da odigra neku scenu na konju. Glumca je u stopu pratila Marija, kako bi mu svaki čas popravljala šminku, koju je obilna kiša razmazivala na njegovom licu. Režiser se popeo na nekakve merdevine u čizmama otežalim od blata tražeći od "veselog" Gidre da glumi onako kako on kao režiser zahteva. I u jednom trenutku, Žika se iznerviran nagne prema Gidri vičući na njega, oklizne se na prečagama merdevina i odozgo padne pravo na šminkerku Mariju. Gidra je na konju vrištao od smeha govoreći: "Ja se lelujam, ali ti pade".

– Žika je završio u gipsu. Polomio je ruku na dvadeset tri mesta. Zamolio me da ga hranim, jer on istinski nije mogao onako ufalcovan da drži kašiku i viljušku. Od tada smo zajedno. Nije prošlo nekoliko meseci od Žikinog pada sa merdevina i mi smo se venčali. Nikad nisam smela ni da pomislim da će mi postati suprug tako strog čovek, režiser, koji je, pre svega, tražio disciplinu i vrhunski rad. Izuzetno je cenio vredne, radne ljude. Čujem da na akademijama i danas po tome spominju Žiku, ali i po pravičnosti – govori Marija. Poslednji film na kojem su zajedno radili bio je "Timočka buna".

Iako je dugo u tom poslu, Marija ističe da je što se tiče šminke najviše naučila od Radmile Ivatović, Cane Zarić, ali i od drugih. Priča o šminkernici kao mestu gde glumci najradije uče tekst, ali je to i svojevrsna ispovedaonica. Tu svi dođu da odahnu, da se izjadaju, da otkriju svoje tajne, pogotovo glumci. Nikad ni ona niti njene koleginice nisu drugima o tome reč progovorile. Ono što bi čule čuvale su kao svetu tajnu.

– Doduše, ima i glumaca, a pogotovo glumica, svakakvih. Tako, neke dođu i najpre pogledaju da li druga glumica sedi na fotelji ili na običnoj stolici, na kakvoj sedi i ona. Zatim da li ta druga glumica oko ogledala ima više sijalica nego ona i tome slično. Neshvatljivo je da pojedine glumice više gledaju u ogledalo nego same šminkerke kojima je to posao. Događalo se i da glumice, samo što izađu iz šminkernice, iz torbice izvade ogledalce i počnu da popravljaju šminku. Da pukneš od smeha – priča o doživljajima sa snimanja Marija Mitrović.

Najviše je radila šminku u domaćim istorijskim filmovima i u tome uživala. Bilo je dosta posla i u koprodukciji, pa je tako upoznala mnoge u svetu poznate glumce. Ipak, ostala je veliki prijatelj samo sa nekoliko njih. Na primer, sa Žan Luj Trentinjanom, Marijom Šnajder, Kerol Buke...

– Film svi vole. Tu ne postoje nikakve deobe. Sećam se kako me je otac iz Varaždina, usred ovog poslednjeg, nesrećnog rata, molio i kumio da kako znam i umem nađem nekoliko fotografija sa posvetom Milene Dravić, jer on ne može više da živi od ljudi koji to traže od njega, znajući da mu ćerka u Beogradu radi sa filmadžijama. To je obradovalo i Milenu i mene – veselo je Marija Mitrović završila priču o sebi i svom čuvenom mužu.