Be-em-ve, hekler i zidovi koji se ruše

Nove priče Vladimira Kecmanovića u knjizi „Zidovi koji se ruše”, u izdanju „Zavoda za udžbenike”, „hrabar su odgovor na izazov postmodernog pripovedanja”, prema rečima književne kritičarke Ale Tatarenko. Ovo je tematski i motivski raznoliko pripovedno štivo, počev od osobenog uobličenja likova naših velikih pisaca, preko priče o ratu, do antibajke o ljubavi Tome Spinoze i Mire Ljovisne…

U prvoj priči ove knjige Andrić je čovek iz sna, koga je pripovedač obukao u frak, sa kojim čak polemiše. U  poslednjoj, Crnjanski je lik koji je lutao, patio, tonuo. Vi dajete novo viđenje Andrićevog lika, a Crnjanskom posvećujete lirsku pripovetku. Zašto ste ovako „rasporedili snage”?

Možda zato što sam, kada sam pisao priču posvećenu Crnjanskom – a to je najstarija priča u zbirci, nastala desetak godina pre ostalih – bio raspoložen lirski, dok sam priču o Andriću pisao u „polemičkoj fazi”. Šalu na stranu, činjenica jeste da se, kao što ste dobro primetili, u priči „Iz praha”, moj junak – a kad kažem „moj junak”, ne mislim na nekog od muških članova porodice Sulejmana Veličanstvenog – sa Crnjanskim  poistovećuje, dok u „Turskoj vazi” sa Andrićem polemiše. Tačnije, ne polemiše sa Andrićem, nego sa svojom vizijom Andrića, koja je delom autentična, a delom klišeizovana, budući da je od klišea nemoguće pobeći. A pošto je nemoguće pobeći, onda se s njima valja suočiti, što sam činio i  u ranijim knjigama, posebno u romanu „Sibir”, a nameravam da činim i ubuduće, ma koliko to zbunjivalo i ljutilo neke književne kritičare i neke „književne kritičare”... Priča o Andriću je tužna priča o nemogućnosti rušenja zidova koji su se isprečili među ljudima, priča o Crnjanskom je ispunjena metafizičkom nadom u trenutak kada će svi zidovi biti porušeni...

Preispitivanje klišea, stereotipa (na primer onog da je Andrić malo govorio), jedan je od ključeva i za druge priče. Parodirate kliše „bajke” o muško-ženskim odnosima, dajući antibajku. Ovu konstrukciju „rušite” iz temelja u duhu našeg ciničnog vremena?

Ma ne rušim. Srušena je ta konstrukcija i bez mene. Da pokušavam da parodiram bajku o muško-ženskim odnosima, to bi tek bio patetičan stereotip. Nije to ni parodija jalovog intelektualizma, koji pada u vodu čim ti se digne, što, takođe, nije naročito originalna ideja. Poenta je u zanimljivom sudaru sveta alterega Baruha Spinoze i španskih serija, u kojem život ruši još jedan zid. A kada se zid sruši, španska serija opstaje, a Spinoza gubi bitku sa sportskom kladionicom. Tako, krećući od mačističkog stereotipa po kom se muškarac bavi filozofijom, a žena meša zadnjicom u roza suknjici i na televiziji gleda gluposti, dolazimo do zanimljivog razrešenja. To jeste antibajka, upravo kao što je antibajka svaka ovozemaljska priča, ukoliko nije u pitanju kič. A moja antibajka se igra kič-obrascem, parodirajući ga ljubavlju. Jer bez ljubavi nema uspešne parodije.

Jedna književna kritičarka vam je zamerila da neke svoje junake prezirete, a nekih se gadite?

Pisac svoje junake ne može da prezire, ni da ih se gadi. Pisac svoje junake voli jer ih stvorio. Prezir i gađenje prepuštam kritičarki...  

„Zidovi koji se ruše” zapravo su i konstrukcije koje više ne opstaju u vašem pripovednom svetu, jedna od njih je i savremena umetnost zasnovana na dobro plaćenom opsenarstvu i foliranju. Koji su vaši kriterijumi za istinsku umetnost?

Umetnost je večito ponovno stvaranje sveta, na nov način i često novim sredstvima, kako bi pojavni svet, koji se od upotrebe lako izliže, nanovo oživeo. Ukoliko uspe uspešno da imitira Boga, umetnik zaista postaje tvorčev izaslanik na zemlji, koji oneobičavanjem njegovo delo održava u životu. To je umetnost, ostalo je ili diletantizam ili foliranje.


Jedan deo „evropske konstrukcije” zauvek se promenio padom Berlinskog zida, donoseći oslobođenje. U vašoj ratnoj priči pad Zida ironično je početak pakla na Balkanu, ujedno i statusni simbol... Sreća je evropski kliše, Balkan je tragična dekonstrukcija klišea blagostanja?

Sreća je kliše, uvek i na svakom mestu. Na Balkanu se ta tužna istina očituje na tragičan način jer su Balkanci večito terani da se uklapaju u klišee koje su im skrojili drugi. A kada u te, tuđe, klišee još i poveruju, onda se tragedija pretvara u specifičnu tragikomediju, u kojoj komični aspekt tragični ne ublažuje, nego ga, paradoksalno, čini još žešćim i težim. Tako i u priči „Be-em-ve, hekler i zidovi koji se ruše” ne prođe mnogo vremena od trenutka u kojem se moji Balkanci oduševljavaju padom Berlinskog zida do trenutka u kojem se poruše zidovi njihovih kuća...

Kao i do sada, poigravate se jezikom, zapravo iskazom, skazom, pričom kao žanrom. Reći manje znači reći više?

Da. Parafraziraću Milorada Pavića: lepotu crkve ne čine toliko velelepne kupole, koliko komad neba izmeću njih. One, svojim konturama, nebu daju novi lik. Umetnički tekst je, onako kako ga ja vidim, uspešan u onoj meri u kojoj je uspeo da belini papira da konture različite od onih koje su mu davali drugi umetnički tekstovi, čineći da, kako kaže Markes, svet postane nov, kako bi stvari nanovo trebalo pokazivati prstom pre nego što im date ime. Ako se u tome uspe, onda se papir – hajde da za kraj parafraziram i Branka Miljkovića – eksplozijom autorovog i čitaočevog čuđenja pred prazninom, pretvara u nebo uokvireno konturama teksta...