Strastveni ljubitelji minijaturne železnice

Milan Stojanović, strastveni kolekcionar minijaturnih lokomotiva i vagona, ovih dana, u potkrovlju porodične kuće, privodi kraju pravljenje velike makete za voziće. Svakodnevno se ovaj sedamdesetčetvorogodišnji ton-majstor RTS-a u penziji penje uskim stepenicama do malog voznog muzeja da bi video svoju kolekciju od 200 lokomotiva i više od 1.000 vagona, među kojima ima i rariteta. Pre više od 40 godina, kada je kod kolege na Ljubljanskoj televiziji video katalog sa vozovima i lokomotivama, počeo je da stvara poveliku kolekciju.

On je jedan od tridesetak članova Kluba ljubitelja železnice, koji su u Beogradu 1971. godine osnovali prvi entuzijasti čije je interesovanje usmereno na istorijat i razvoj prave "velike" železnice, kao i modelarstva, maketarstva i kolekcionarstva.

– U našoj zemlji ne postoje specijalizovane prodavnice koje prodaju voziće, pa su kolekcionari prinuđeni da se snalaze na sopstvenoj berzi trampom, rasprodajom viškova, ili odlaskom u inostranstvo. Kod nas nema ni prateće literature, što je sušta suprotnost svetu gde postoje specijalizovane knjižare koje imaju i po nekoliko hiljada naslova o železnicama i gde ovaj hobi shvataju kao način očuvanja tehničke kulture – ističe Ivica Ilić, jedan od zaljubljenika u ovaj hobi, mašinski inženjer koji radi u vazduhoplovstvu.

Kako bi nabavili neki primerak, kolekcionari se dovijaju na različite načine, a jedan od njih je i pravljenje vozova livenjem plastičnih masa i obradom metala. Za to je, kažu, najbolja dvokomponentna smola, poznatija kao rezin, od koje se prave tela lokomotive. Tako, jedan od članova, Aleksandar Marković, metalostrugar, koji živi u Švajcarskoj, slobodno vreme provodi praveći "Titove plave vozove". U susret mu je izašla fabrika koja je, između 50-ih i 70-ih godina, proizvodila vozove na osnovu čijih podataka o vagonima i lokomotivama je ovaj kolekcionar napravio seriju od 10 minijaturnih vozova, koji su izloženi u Železničkom muzeju.

– Kod nas se najviše traže modeli sa oznakama "Jugoslovenske železnice", koji su i najređi, jer su pravljeni pre 20-ak godina i do njih je teško doći. Nažalost, u ovoj oblasti ne postoji nadmetanje niti izložbe na kojima bi građani mogli da vide ove pozamašne kolekcije. A, da bi započeli ovaj hobi, potreban je jedan krug šina, dve skretnice, transformator, koji pretvara struju od 220 volti u napon od 16 volti, lokomotivu i nekoliko vagona po izboru – objašnjava Stojanović, pored koga se u najveće kolekcionare ubrajaju Zoran Radančević i Božidar Petrović.

Premda nemaju prostorije, ljubitelji železnice okupljaju se svakog utorka u kući Božidara Petrovića, jednog od članova, gde razmenjuju informacije, kataloge i sve što je u vezi sa ovim hobijem. Organizuju i berzu svake poslednje nedelje u mesecu od 10 do 14 časova u restoranu "Kuglaš", u Đušinoj 5, na kojoj se, osim modela lokomotiva, vagona i drugog pribora, mogu kupovati ili razmenjivati autići, avioni i brodovi. Smatraju da mnogi kolekcionari i na znaju da oni postoje, pa radi omasovljenja ovog hobija mogu stupiti sa njima u kontakt putem i-mejl adrese www.railfan-belgrade.org.

Iako im mnogi kažu da se zanose pod stare dane i da bi trebalo da prestanu sa igrarijama, strastveni ljubitelji minijaturne železnice poručuju da ljudi ne prestaju da se igraju zato što su ostarili, već da ostare zato što su prestali da se igraju.