Da li je Vučić srpski Eliot Nes

Mesecima unazad zahuktavala se kampanja borbe protiv korupcije ali i jasno definisanog Pi-Ar-akoji poredi prvog potpredsednika vlade i legendarnog agenta američkog ministarstva finansija koji se borio s prohibicionom mafijom, nekad davno u Americi. Prvo što moramo priznati je da je odlična ideja da se kampanja borbe protiv korupcije tako holivudski personalizuje i svede na političku volju jednog čoveka koji je spreman da rizikuje i da se suoči sa u narodu omraženim korumpiranim političarima i tajkunima. Tako je prilično kompleksna operacija pokretanja postupaka, u kojima je izuzetno teško pohvatati konce i još teže dokazati korupcijske veze, javnosti prezentirana vrlo jasno i efektno. Američki rečeno - to je ideja od milion dolara.

No da li je moglo drugačije i u kojoj je meri realna predstava da je ova borba protiv korupcije stvar političke volje i odlučnosti jednog čoveka ili nekoliko ljudi? Poznajući našu situaciju sa neizgrađenošću države u kojoj su sve institucije, pa i policija i tužilaštvo, ispolitizovani verujemo da je takav pristup nužnost. Kod nas dominira autoritarna kultura ponašanja u kojoj niko neće rizično postupiti ako ne dobije nalog ili podršku političara. Zato naše institucije nemaju kapacitet da se same nose s korupcijom na visokom nivou. Potpuno je nezamislivo da se procesuira i jedan opštinski političar trećeg ešelona a da to „neko gore“ne aminuje, a kamoli tajkun.

Stoga je pored izgradnje modernih i autonomnih institucija, u čemu se nije daleko otišlo (reforma sudstva je primer regresije), neophodno da se političkim impulsima stvari pokrenu sa mrtve tačke i da se krene u raščišćavanje augijevskih štala. Dakle u ovoj fazi je zaista bitno da postoji politička volja ključnih političara vlade da se u nekoj meri obuzda korupcija koja je gotovo potpuno pokvarila srpsko društvo i učinilaga nesposobnim za razvoj.

Doduše čak i uspešnim obračunom sa visokom korupcijom vi nećete dobiti razvojni impuls ali možete dobiti šansu za razvoj. No tu imamo drugi problem – pogrešnu i korumpiranu ekonomsku politiku koja je tranziciju pretvorila u rasprodaju Srbije i neviđenu pljačku nacionalnih resursa. Kako iz ojađene i opljačkane zemlje stvoriti pristojno mesto za život ako je u privredi ugašeno gotovo sve što vredi ili je u rukama stranaca. Kako oni koji su do sada reprezentovali tu i takvu tranziciju, poput Dinkića, i koji su svojom pogrešnom ekonomskom politikom doveli do deindustrijalizacije Srbije, sada mogu učiniti nešto da se pogubni trendovi preokrenu? Jedino ako poverujemo da pošto su mnogo grešili imaju i mnogo iskustva, pa učeći na greškama to više neće ponavljati.

No šalu na stranu, sama borba protiv korupcije, ma kako uspešna bila, nedovoljna je za istinske promene ako joj ne sleduje i odgovarajuća privredna i industrijska strategija razvoja kakvu mi ni danas nemamo. Nije dovoljno uhapsiti i procesuirati neke moćne ili bogate ljude već je neophodno i da se njihovo bogatstvo stavi u funkciju razvoja. Ako bi borba protiv korupcije dovela do odliva kapitala umesto do njegovog povratka u zemlju to sigurno ne bi bilo dobro. Situaciju u kojoj bogati strahuju za svoje na razne načine stečeno bogatstvo treba iskoristiti za pritisak da se taj kapital investira u nova radna mesta. Na žalost nismo sigurni da to ova vlada u kojoj gospodin Dinkić i dalje ima kontrolu nad ekonomijom može i želi da uradi.

Kako je celokupna borba protiv korupcije u javnosti predstavljena kao izraz lične i političke volje Aleksandra Vučića to se kritikuje kao puki politički marketing koji redukuje stvarnost. Na žalost zbog, kako smo rekli, neizgrađenosti institucija i njihove neautonomnosti, faktor političke volje je od presudne važnosti. No stvarna dugoročna i uspešna borba protiv korupcije mora biti stvar sistemskog i sistematičnog napora institucija, u šta spada donošenje zakona poput zakona o poreklu imovine, pa do formiranja institucija i timova koji bi se bavili samo ovim. U zavisnosti od toga koliko se bude uspelo u ovakvoj reformi institucija u toj meri će i borba protiv korupcije biti trajna i efikasna.

I na kraju da odgovorimo na pitanje iz naslova. Hapšenje Miroslava Miškovića je značajno uticalo da se čitava priča doživi mnogo ozbiljnije. No u krajnjoj instanci, od toga da li ćeafere i sudski procesi bitiokončani sudskim epilogom, zavisiće i slika o ozbiljnosti borbe protiv korupcije koja će se formirati u javnosti. Ako afere ostanu bez sudskih presuda to će značiti da su u pravu oni koji govore da je reč uglavnom o političkom marketingu, a ako se ide do kraja i otvorene afere se „sudski zatvore“ onda će javnost biti ubeđena da je u Vučić „srpski Eliot Nes“.

Branko Radun

politički analitičar