Nemamo odnos prema reprezentaciji

Rukomet je postao sinonim za posrnuće našeg kolektivnog sporta. Od 2001. kada su u obe konkurencije osvojena poslednja odličja (bronze na Svetskom prvenstvu za rukometašice u Italiji i Svetskom prvenstvu za rukometaše u Francuskoj) nekada jedan od najboljih naših sportskih proizvoda u stalnom je padu, a provalija u kojoj se našao iz godine u godinu se produbljuje. Za svetskog rukometnog kolosa sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka (19 medalja na velikim reprezentativnim takmičenjima, pet olimpijskih i svetskih zlata i devet klupskih trofeja, pet titula prvaka Evrope) danas je sam plasman na veliko takmičenje postao mera za uspeh.

Ime Zorana Živkovića (62) utkano je u sva razdoblja našeg rukometa. Bio je član čuvene generacije koja je zlatom na Igrama u Minhenu 1972. prokrčila put našem rukometu ka samom svetskom vrhu. Pod njegovim vođstvom izliveno je jedino svetsko zlato u Švajcarskoj 1986. Deset godina kasnije i jedina evropska medalja, bronza u Španiji, kojom se naš rukomet uspešno vratio na međunarodnu scenu posle četvorogodiše pauze zbog sankcija. Isti rezultat ponovio je i na Svetskom prvenstvu u Egiptu 1999, a poslenji put vodio je reprezentaciju 2002. kada je na Evropskom prvenstvu u Švedskoj osvojeno tek 10. mesto.

Po Živkovićevim rečima naš rukomet prolazi kroz najteži period u njegovoj istoriji. Kao jedan od razloga za brodolom vidi i u tome što mnoge boljke nisu na vreme dijagnostikovane i odstranjene:

– Svi smo pomalo krivci za situaciju u kojoj se nalazimo, doduše, neko manje neko više. Savez u godinama posle sankcija nije imao jasno definisan odnos prema državnom timu. Zatvarao je oči pred nekim negativnim pojavama, koje su, između ostalog, dovele do toga da jedna izuzetno nadarena generacija predvođena Škrbićem, Perićem, Peruničićem, Jovanovićem... ne ostvari ni delić onoga što je i realno mogla, uprkos činjenici da je najbolje godine provela u izolaciji. I pored toga sve do 2001. bilo je kakvih-takvih rezultata koji su rukomet ostavljali u životu, – kaže Živković, trenutno prvi strateg Egipta koji je pod njegovim vođstvom postao jedan od najuspešnijih vanevropskih selekcija. – Silaskom sa scene te generacije, za koju nije stvoren naslednik, nastupio je period rezultatskih krahova, koji su pokrenuli lavinu mnogih loših stvari.

Kao jednu od njih Živković ističe i ozbiljno narušavanje atmosfere u reprezentaciji:

– Posle Evropskog prvenstva u Švajcarskoj odnosi u državnom timu su se potpuno poremetili. Zbog toga su neki vrhunski igrači, kakvih danas možemo da prebrojimo na prste jedne ruke, okrenuli leđa reprezentaciji. Takođe, zbog izostanka rezultata i sponzori su pobegli glavom bez obzira. Mnogi klubovi su doživeli finansijski fijasko ili su pred njim, što je glavni razlog nekontrolisanog odliva mladih igrača. Ulje na vatru dolivaju i neke odluke Saveza kao što je proširenje lige na 16 klubova. Tim potezom ionako nizak kvalitet je još više razvodnjen.

Živković mišljenja da je izlaz iz krize moguć ali samo ako se neke stvari iz korena promene. Razlog za umereni optimizam vidi i u tome što naši rukometaši u mlađim kategorijama i dalje drže korak sa svetom.

– Moraju da se izvrše obimne i sistematične promene u svim segmentima. Međutim, mislim da to neće biti moguće sve dok u Upravnom odboru, ali i u raznim drugim komisijama, budu većina ljudi koji nemaju mnogo veze s rukometom. Smatram da bivši rukometaši moraju da dobiju veći udeo u vlasti jer oni razumeju i vide probleme mnogo bolje.