Posetioci galerije pevaju drvetu

Specijalno za Politiku

London – Bogati program Vajtčepel galerije, oglednog mesta kulture Londona, sada upotpunjuje i izložba izuzetnog italijanskog umetnika i predstavnika „Siromašne umetnosti” (Arte povera), Đuzepa Penona (1947). Najnovije skulpture naručene su od Blumberg komisije, a tema je „Prostor svetlosti”.

Izložene su dve skulpture. Prva skulptura je odlivak drveta u bronzi 12 metara dugačkog, u sedam sekcija, i druga je par ovalnih identičnih kamenova, oko pola metra visine i verovatno 50 kilograma težine. Jedan je nađen na obali reke, a drugi neposredno iznad korita reke, na brdu. Sada dorađen ima iste obline kao i ovaj koji se oblikovao u vodi. Nije jasno koji je kamen „primio” čiji lik.

Da li se tu radi o aproprijaciji oblika, kao komentar prema ponašanju tržišta umetnosti u procesu stvaranja „predmeta trgovine” ili je to možda priča o našem identitetu. O Narcisu, kada je video odraz svog lika u vodi koji ga je opčinio lepotom. Kako god da vidimo značenje tog rada, ovi kameni oblici žive tiho u polutami ćoška galerije u zajednici sa džinovskim drvetom koje se kao neki nezgodni komarac širi po sredini prostora galerije.

Penone je izveo sličan rad sa drvetom u šumi 1969. godine. Taj rad se sastojao od nanošenja jednog sloja voska na drvetu, uz objašnjenje da je to njegov prikaz svih godina tog drveta plus jedne. Mekoća apliciranog materijala je dozvoljavala ostavljanje tragova prstiju na površini drveta, sugerišući njegovu fizičku i duhovnu privrženost prirodi.

To se dešavalo u vremenu pojave „Siromašne umetnosti” u Italiji, kada su umetnici izrazili svoju odbojnost prema industrijalizaciji društva i ispoljavali svoj protest protiv visokih stilova u umetnosti. Oni su tražili utočište u elementima „siromašnih” i svakodnevnih materijala kao što su zemlja, drvo, staklo, kamenje, gvožđe, novine i slični materijali. Upotreba svakodnevnih i jednostavnih materijala trebalo je da bude veza sa prirodom. Ta ideja bila je prihvaćena od velikog broja umetnika kao što su Janis Kunelis, Mario Merc, Mikelanđelo Pistoleto, Jozef Bojs, Anselm Kifer i mnogi drugi.

Posle toliko godina Penone je ponovio postupak apliciranja voska na drvetu, ali sada sa drugom vrstom angažovanosti. Polazište je razmišljanje o formi drveta ali ne o onom mladom drvetu koje još uvek raste u šumi već o nečem drugom što je preuzelo njegovu formu.

On ne predstavlja otisak drveta već „kalup” koji je napravljen da bi se uzeo otisak. Ova skulptura nosi u sebi prostor drveta kojeg nema. Umesto drveta dobili smo prazninu, negativ njegovog prostora. Kroz rupe odsečenih grana, sa gornje strane trupca drveta, svetlost sada raskošno ulazi unutra. Unutrašnji zid volumena je prekriven zlatnim listićima blistavom svetlošću žute boje. Na ivicama odlivak izgleda vrlo krhko, a zlato prekriva delove ivica i stvara utisak kao da hoće da se razlije. Imate osećaj da posmatrate unutrašnjost nekog magičnog instrumenta, ili frule sa otvorima po telu koji se blistaju u sjaju zlata iz unutrašnjosti.

Dok sam bio u galeriji održano je nekoliko „koncerata” koje su izveli prisutni. U međuvremenu, svako je imao nešto da kaže ili da dune u prazne grane drveta koje štrče. U Londonu se aktivno govori 276 jezika dnevno, a u tom trenutku nas dvadesetak, koliko nas je bilo u galeriji, sigurno je reklo „drvetu” nešto na svom jeziku. Osećaj mitskog u prostoru došao je do punog izražaja kad je jedan mladić „otpevao” u granu zvuke slične muzici Tuva. To je onaj zvuk kad se glas „lomi” u grlu i okreće i prevrće u čudne zvuke. A tek, eho, prelamanja zvuka kroz te šupljine… Bilo je, takođe, pravo zadovoljstvo čuti naše dve komšinice iz Bugarske kako su otpevale pesmu u duetu, svaka u svoj otvor drveta, sa onim visokim tonom na kraju „…jihu”.

Vraćajući se sa izložbe stalno mi se vrtela ideja u glavi da je nešto unutra a drugo spolja i da je on, Penone, stavio lice drveta unutra a ne spolja. I da to lice gleda sebe u praznom prostoru. Onda mi je pao na pamet i Ernst Blok sa svojim razmišljanjima o promeni unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta i njihovoj vezi: „Kako jednostavno izgleda da mi posmatramo svet spolja iz iznutra. Ja je nastanjeno unutra, ograđeno kožom koja se ne zove uzalud vlastita koža.”