Srbija razgovara: koliko su se približile nacionalna i građanska opcija

Nedavno je Nenad Prokića, nekadašnji funkcioner LDP-a, poručio da građanska Srbija treba da podrži vladu naprednjaka i socijalista. Vuk Drašković, lider SPO-a, u uverenju da je status Kosova završena stvar, rekao je da se mora podržati ono što premijer Ivica Dačić govori povodom pitanja KiM. Istovremeno, iz DS-a su pozdravili to što je nova vlada preuzela ne samo evropski put i vrednosti od prethodne nego i politiku rešavanja životnih pitanja s KiM. S druge strane, iz vlasti učestalo naglašavaju da je neophodno prihvatiti realnost, i u vezi s Kosovom i u vezi sa EU.

Da li ovakvi stavove svedoče o približavanju nacionalne i građanske opcije, prve i druge Srbije, koje su u protekle dve decenije bile politički i idejno sasvim suprotstavljene? O tome su, za naš list, razgovarali Đorđe Vukadinović, urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, i Miljenko Dereta, dugogodišnji predsednik Građanskog saveza, sada poslanik LDP-a.

Vukadinović: Nisu se, zapravo, toliko približile pozicije takozvane prve i takozvane druge Srbije, koliko je zaista došlo do neobičnog i simptomatičnog personalnog približavanja onih ličnosti koje su do juče oličavale te dve opcije. Dakle, manje je to ili uopšte nije idejno, ideološko i političko približavanje, koliko su, spletom raznih i zanimljivih okolnosti, neke ličnosti koje su do juče bile simboli jedne ili druge priče približile svoje stavove i svoje pozicije. Pri tome, ostaje otvoreno pitanje ko je tu ušao u čije dvorište. Znam da postoji teza kako druga Srbija nestaje i da je pred raspadom i da nestaje kao klub istomišljenika, ali imam utisak da mnoge ideje koje su oni zagovarali, zapravo, postaju deo oficijelne politike.

Dereta: Slažemo se oko ovoga. Druga Srbija je nastala, u potpuno drugom kontekstu, u vreme ratova, u vreme bujajućeg nacionalizma. Mi smo sada ipak u jednoj fazi, uslovno rečeno, relativnog mira i stvaranja drugog političkog konteksta, u kojem su oni koji su bili odgovorni za rat i nacionalizam zapravo preuzeli delove programa i ideje takozvane druge Srbije.

Politika: Dakle, mislite da se više promenila nacionalna opcija od građanske?

Dereta: Mislim da je nacionalna opcija preuzela ključne teme koje su bile karakteristične za drugu Srbiju. Jedno je pitanje evropskih integracija, a ja sumnjam u iskrenost tog preuzimanja, i drugo je pitanje Kosova. Nažalost, oni nisu preuzeli neke druge vrednosti koje je zagovarala druga Srbija. To je, recimo, pitanje pravne države.

Moram da kažem da druga Srbija nikada nije bila koherentna grupa koja je imala neki svoj definisani program. To su bili pojedinci koji su imali dodirne tačke i sada se taj kružok polako raslojava i te razlike dolaze do izražaja. One dolaze do izražaja ne toliko po vrednosnom sistemu koliko po pitanju odgovornosti tih ljudi i neposrednog učešća u sprovođenju nekih politika. Mislim da tu postoje individualne sudbine i individualna opredeljenja, koja su dovela do toga da su oni koji su nekada bili simboli druge Srbije zapravo prišli mnogo bliže drugoj strani, više nego što je iko mogao da očekuje.

Politika: Šta je dovelo do takvog procesa?

Vukadinović: Neka vrsta dijalektike se odvijala na obe strane tog tužnog i pogrešnog političkog fronta, koji je prokopan pre dvadeset godina. G. Dereta je rekao da su neke ličnosti koje su oličavale drugu Srbije prišle drugoj strani. To je, verovatno, tačno u personalnom smislu. Ali, mislim da oni za taj svoj zaokret imaju jedan alibi koji nije neuverljiv, a to je da je ta druga strana kojoj su prišli napravila mnogo veći zaokret po glavnim pitanjima na osnovu kojih je i pravljena podela na prvu i drugu Srbiju. Konkretno, Vučić, Dačić, a o Nikoliću možemo da razgovaramo. Oni su napravili mnogo veći zaokret, i idejni i politički, i u tom smislu ima neke koherencije u tome što je onda Vesna Pešić faktički podržala Nikolića protiv Tadića.

Kod jednog dela drugosrbijanaca verovatno jeste bilo ličnog razočarenja i ljutnje, ali imam utisak da to okretanje ipak nije bilo samo posledica toga što neko nekoga nije postavio za ambasadora ili neko nekog nije dovoljno „ispoštovao”, već zbog toga što su neki ljudi bili ili obavešteni ili su prepoznali da su oni koji nastupaju kao „patriotski front” i kao oličenje snaga iz devedesetih u suštini spremni da po ključnim temama koje u ovom trenutku zanimaju Brisel i Vašington i druge centre moći odrade posao efikasnije, od uslovno rečeno, dosovske ili postdosovske vlasti.

Dereta: Prvo, cela stvar se spinuje. Ova tema je postala centralna tema. Zašto? Iz jednog vrlo očiglednog razloga: zato što je ovoj vlasti potrebno da javnost stekne utisak da ima i podršku takozvane druge Srbije, što bi bio znak kvaliteta te politike. Drugo, pravi cilj tog spinovanja jeste maksimalno oslabljivanje i ono malo opozicije koja u ovom trenutku postoji u Srbiji. DS je u ozbiljnoj krizi. Postoji još nekoliko glasova, LDP i LSV, koji se čuju u parlamentu i protiv toga se vodi glavna borba.

Vukadinović: I ova burna, plamteća i beskompromisna, za sada još verbalna, tuča između SNS-a i LDP-a meni takođe deluje kao neka vrsta namernog ili nenamernog spina, koji treba da prikrije činjenicu da se oni bore za to ko je sada najveći evropejac u Srbiji. Žestina te polemike je eskalirala upravo u trenucima kada je SNS, za neke neočekivano, a za mene ne baš sasvim neočekivano, postao veći katolik od pape ili veći evropejac od onih koji su tradicionalno držali tu poziciju i predstavljali se tako u Srbiji, a tu mislim i na demokrate i na LDP. Oni se sada u polemici verovatno iskreno prepucavaju, ali mislim da to, zapravo, odgovara i jednima i drugima, odnosno njihovom biračkom telu. LDP-u koji ima svoje unutrašnje probleme i SNS-u, koji ima problem svog ideološkog prestrojavanja i prekomponovanja.

Dereta: Taj verbalni sukob ne vodi se oko pitanja Evrope. Vodi se oko pitanja zakonskih predloga, koje u Skupštinu šalje Vlada. Moj lični utisak je da se u ovom trenutku Evropa opredelila za jednu vrlo jednostavnu politiku: vi ćete nama isporučiti to što nama treba, a nas baš briga šta se unutra događa. A to što se događa unutra za mene je važnije u ovom trenutku od onoga što će se isporučiti Evropi. Kosovo je gotova priča.

Vukadinović: Prepoznajem jednu zabrinutost koja je dosta rasprostranjena u krugovima sadašnjih ili bivših drugosrbijanaca, koja nije neosnovana, a to je strah da će ih ta Evropa, za koju su oni ovde, neki iskreno, drugi neiskreno, zalagali dvadeset godina, zapravo pustiti niz vodu, samo ukoliko im aktuelna vlast isporuči ono što žele da vide, pre svega oko Kosova. Pošto se ova vlast pokazala kooperativnijom nego što su se oni nadali, onda je očigledno, barem privremeno, negde u Briselu i Vašingtonu zaključeno da se ne treba mešati u ove druge stvari, već da treba pustiti do daljnjeg Nikolića, tačnije, Vučića i Dačića da „odrade posao” oko Kosova. I, stoga, mogu da razumem zašto se neki iz ovog iskrenijeg tabora zastupnika tih evropskih ideja sada osećaju prevareno, jer se to oličenje međunarodnog prava i pravde, koje njima jeste EU, sada pokazuje u svom pravom liku, kao kandidat za imperiju koji gleda svoje interese i pušta niz vodu i prepušta sudbini svoje lokalne saveznike, zato što ima interes da se dogovara sa aktuelnom vlašću. Jedan deo ovih se zbog toga buni, dok drugi deo poslušno sledi najnoviji evro-atlantski kurs. To je, po mom mišljenju, glavni razlog diferencijacije unutar druge Srbije.

Dereta: Ako postoji neka podela, onda su oni koji su, uslovno rečeno, promenili stranu možda to radili iz raznih interesa, a ovi koji su ostali to su učinili radi određenih principa i vrednosti. Mene uopšte ne interesuje u tom kontekstu Evropa. Mene interesuje to što je ova vlast u Srbiji po pitanju ljudskih prava, pitanju jednakosti, po pitanju prava manjina, po pitanju pravne države reagovala samo na pritisak, ne iz iskrenog uverenja da je to neophodno Srbiji kao državi.

Politika: Od kada počinju ove promene?

Vukadinović:Od izbora 2008. I naročito od nastanka SNS-a. To je bila „atomska bomba” koja je poremetila gotovo dvodecenijske linije podela na političkoj sceni. Politika SNS-a je vukla energiju i glasačke potencijale iz svog radikalskog jezgra, a istovremeno se otvarala i nagoveštavala mogućnost radikalne promene politike. Paralelno je išao proces razočaravanja, što iskrenog što interesnog, u aktuelnu vlast, odnosno u Borisa Tadića.

Dereta: Ja mislim da to počinje, s jedne strane, zbog nezadovoljstva politikom DS-a, što je bio vrlo ozbiljan udarac tim očekivanjima koji je taj deo javnosti i politički angažovanih ljudi očekivao, a, s druge strane, mislim da tu postoji veoma mnogo ličnih animoziteta, ličnih nezadovoljstava, ličnih ambicija, nesrećan sticaj okolnosti. Da je kojim slučajem ostao prvi rezultat LDP-a i da je g. Prokić bio u parlamentu, on nikada ne bi napustio LDP. Tu se radi o dvoje, troje ljudi koji su napustili ovu opciju i uspeli da zadrže pažnju javnosti na tom svom činu.

Politika: Na koga, konkretno, mislite?

Dereta: Mislim na njega (Prokića), na gospođu Pešić (Vesnu). I ko je treći?

Vukadinović: Pa, Vuk Drašković, na neki način...

Dereta: Vuk Drašković je priča za sebe.

Vukadinović: A ko je ostao sem Teofila Pančića? I vi ste na neki način ušli u partiju, ušli u politiku, više niste nevladin sektor kao što ste bili do juče.

Dereta: Ja sam se u nevladinom sektoru borio za neke vrednosti i shvatio da ih ne mogu ostvariti ukoliko to ne činim i kroz institucije.

Politika: A da li je posmatrano na duže staze „približavanje” prve i druge Srbije dobro za naše društvo ili je to loše?

Dereta: Oni koji smatraju da svi Srbi treba da budu složni, misle da je to dobro. Za one koji smatraju da demokratija nešto u čemu mora da postoji sukob raznih koncepcija razvoja društva misle da to nije moguće. Moraju da postoje bitne razlike i mislim da je to približavanje mnogo manje nego što se pokušava predstaviti. Videćemo kako će se stvar razvijati, i po pitanju Evrope i po pitanju Kosova. Iz takozvane vladajuće koalicije dolaze dosta kontradiktorne poruke, čas vruće, čas hladno. Tu nema dosledne i jasne opredeljenosti cele Vlade, uključujući i predsednika, za tu, uslovno rečeno, opciju koja je bliska onome što je opcija druge Srbije.

Vukadinović: Smatram da bez nekog elementarnog konsenzusa jedno društvo ne može da računa na opstanak, a kamoli na napredak. Kod nas se priča o nacionalnom konsenzusu najčešće karikira, i to namerno, kao zahtev za apsolutnim jedinstvom i jednoumljem. Zapravo, reč je o samo o tome da se za Srbiju želi ono što postoji u svim iole normalnim društvima, a to je saglasnost oko nekih osnovnih demokratskih pravila igre, kao i oko nekih vitalnih nacionalnih i državnih interesa. Nažalost, mislim da ovo interesno i personalno približavanje pojedinih predstavnika takozvane prve i takozvane druge Srbije nije prilog tom konsenzusu.

Biljana Čpajak