Moj život u sjedinjenim osamljeničkim državama

Nije u pitanju ispovest, niti sećanja, već autobiografska zbirka fragmenata koji čine književno delo za koje sam se nadao da će pre nalikovati muzičkom komadu, nego normalnom narativu, kaže američki pisac Pol Oster, u telefonskom razgovoru za „Politiku”, povodom izlaska svoje najnovije knjige „Zimski dnevnik“, koju je kao još tuce njegovih romana i proze objavila „Geopoetika“ u prevodu Ivane Đurić-Paunović. Uz ova, mahom rasprodata izdanja, neprestanu žeđ za delima ovog popularnog autora beogradski knjižari utoljavaju i obilnom ponudom njegovih knjiga na hrvatskom i engleskom...

„Zimski dnevnik”, baš kao i vaša ranija knjiga sećanja „Otkrivanje samoće”, govori o vašem intimnom životu, nečem što umetnici i poznate ličnosti žele da prikriju?

 Želeo sam da stvorim delo koje će nekako oteloviti taj osećaj življenja. Čujte, vi imate telo, ja imam telo, svako ljudsko biće ima telo, a tela rade najraznovrsnije stvari: pružaju nam zadovoljstvo, pružaju nam bol, ja imam svoje specifične priče, vi imate vaše, ali naposletku su sve priče manje-više iste, te sam želeo da prenesem taj osećaj zajedničkog iskustva. Sad imam novu knjigu, koja je donekle uparena sa „Zimskim dnevnikom”, mada se mnogo više bavi razvojem moje inteligencije, mog intelekta, moje duhovnosti, moje moralnosti, mahom pokriva moj najraniji uzrast. Završio sam je pre nekoliko meseci i zadugo neću ponovo pisati svoju autobiografiju.

Takođe pišete o ljudima u vašoj senci, o drugim Osterima, pošto ste vi najpoznatiji Oster. Pisanje o vašem ocu čini se nekom vrstom opsesije, kao kod Danila Kiša?

On je jako dobar pisac i mislim da možda ima nekih odjeka između mog i njegovog opusa, iako je posve drugačiji. Pre petnaest godina bio je jedan sjajan književni magazin u Sjedinjenim Državama, i broj koji se bavio mojim delima bavio se i Kišom, zar to nije čudno? Fotografije su nam bile jedna uz drugu na naslovnici časopisa. No, roditelji su sjajna tema. Nikada se ne otarasimo svojih roditelja, ma koliko da smo stari, i dalje smo opsednuti njima, ne samo mi pisci, već su sva ljudska bića povezana sa svojim najranijim iskustvima, i to je ono što nas spaja sa roditeljima, to je ta nit našeg života o kojoj pričamo sami sa sobom sve do svoje smrti.

Da li vam je bilo teško da prekršite porodični zavet ćutanja, pišući o ubistvu u vašoj porodici, o tome kako je vaša baba pucala i ubila vašeg dedu?

Bilo je užasno, ali u pitanju je bila tako stara priča, da sam mislio da je bitno da se ispriča i ta priča mi je pomogla da mnogo bolje shvatim moga oca, koji mi je uvek bio enigma, a onda kada sam najzad saznao za to, sve je najzad počelo da ima smisla.

Iako je ubila muža zbog njegove preljube, vaša baba, tada mlada majka, oslobođena je na suđenju, što ne bi bio slučaj danas kada bi, recimo, vaša supruga vas ubila?

Možda smo na mnogo načina postali nazadniji, u pogledu razumevanja ljudskog ponašanja, ali to je bilo 1919, pre gotovo sto godina…

Situacije koje opisujete u vašim romanima pokazuju jednu drugu Ameriku, punu usamljenika. Vi se suprotstavljate zvaničnom bebi-bum optimizmu nacije?

Amerika je za veliki broj ljudi jedno jako samotno mesto i postoji neka tuga u američkom životu koju ja stalno osećam. Da, ima energije, da, ima optimizma, da, da, da… sve te stvari koje svi znaju, no ispod svega toga ovde postoji jedna strahovita usamljenost. I ono što me više interesuje od tog optimizma jeste način na koji ljudi žive unutar ove prividno bujajuće, razvijene zemlje, uz svu tu prikrivenu tugu i osećaj nepovezanosti. Oduvek je bilo tako, nema razlike među generacijama u tom pogledu.

„Sjedinjene Osamljeničke Države”?

Da, jer ovo je zemlja emigranata, svi su ovde došli odnekud drugde, svi imaju neku priču o prošlosti s kojom treba da izađu na kraj. Stoga su svi u Americi istovremeno i ovde i negde drugde, što dovodi do krajnje čudnovate populacije, što mi se čini da nije slučaj u Evropi. Mislim da je u pitanju ta emigrantska priča, koja nas ovde razdvaja.

„Gospodin Vertigo” je pripovest o dečaku koji nauči da levitira, uz pomoć svog dijaboličnog učitelja, a zatim propadne, što asocira na američki san. Kako sad stoje stvari s njim?

Američki san je trenutno u jako lošem stanju. Knjiga „Gospodin Vertigo” je zasnovana na stvarnom svetu, a opet je prepuna fantastičnih elemenata. Ljudi ne levitiraju, te je to, znači, metafora za sve vrste stremljenja. Jer svi mi želimo da letimo, svi želimo da se otisnemo sa tla, a ima nečeg u Americi što ljude uvek ohrabruje da to na neki način i čine.

I danas ima takvih ljudi?

Amerika je tako komplikovano mesto, svaki put kada izjavim nešto, mogu da nađem kontradiktornost u tome što sam izrekao. Amerika je nepregledna i kompleksna, i još uvek ispunjena izuzetno opsednutim, ukletim, inovativnim ljudima. Bilo na polju nauke, bilo umetnosti, na svim poljima, puni smo genijalnih ideja. Uvek se začudim kad shvatim koliko dobrih pisaca još uvek ima u SAD. Ovo je veoma plodno mesto, jer kreira kreativnost, a istovremeno, to je zemlja toliko posvećena novcu da ovde čak i ne odajemo počast našim pesnicima, našim piscima, ali oni su još uvek tu i prosto su divni. Samo nema dovoljno ljudi koji bi na njih obraćali pažnju.  

U vašem romanu „Nevidljivi” postoji druga strana te priče, ljudi koji se bave politikom, tajnim službama, postoji intelektualac koji radi za CIA, koji je u stanju da ubija. Da li su vam ti ljudi stvarni?

Ne. To jest – i da i ne! U pitanju je imaginaran lik, koji otelovljuje neke od užasa koji proističu iz njegovih iskustava u stravičnom ratu Francuske s Alžirom, te neko ko je učestvovao u mučenju ljudi mora da na neki način ostane lud do kraja života, a Born je vrlo kompleksan lik, ali i okoreo i, čini mi se, posve lud.

Ali u „Levijatanu”, koji se smatra za proročki roman, opisujete lik Bendžamina koji stavlja bombe ispred replika Kipa slobode širom Amerike, pokazujući time koliko se sloboda lako pretvara u utvaru. Zašto?

On nije stvarno terorista. On je pisac i mislilac, a njegova bombardovanja su simbolička. On pokušava da probudi narod, ne želi nikoga da ubije. Na neki način, on je više esteta, umetnik, nego politički aktivista, samo ima sopstveni način izražavanja svojih ideja, mada nije zapravo nasilna osoba. Ali, kad ste me već pitali za tzv. američki san, znajte da, ekonomski gledano, ova zemlja nazaduje. Prvi put u istoriji Amerike možemo da pogledamo svoju decu u oči i kažemo im da će im životi biti teži od života njihovih roditelja. To je fundamentalna promena u američkoj stvarnosti, i ljude je to deprimiralo, pošto ima jako malo nade. Ljudi danas manje veruju u budućnost nego ikada.

Vi i američki PEN ste podržavali Ruždija, kad je na njega bačena fatva. Pisali ste o tome u Sanset parku, a on u memoarima. Nedavno je pretnja obnovljena. Kako je on sada?

Nisam ja mnogo toga učinio. Napisao sam nekoliko članaka, uradio par sitnica, ali nikada nisam osećao da sam iole u opasnosti. Čitajući njegove nedavno objavljene memoare, nisam otkrio mnogo toga što nisam znao. Mi smo jako dobri prijatelji. Naravno, moja supruga Siri i ja se toliko puta spominjemo u memoarima, te se osećam kao da sam deo priče, i da se vidi prijateljstvo koje gajim prema njemu. On je inače okej, uvek je dobro raspoložen, više se ne krije. Otvoreno ide po svetu, baš kao vi i ja.

Da li ste njega imali na umu kada ste pisali o sličnim usamljenim likovima, koji se kriju, koje progone?

Ne, nikada. Njegova situacija je bila posve drugačija. Video sam da je u opasnosti, a to sve menja. Moji junaci, posebno u ranijim delima, čini se da sami sebe dovode u takve situacije. Svesni su da se nešto dešava unutar njih, a ne izvan njih. A Salman je vrlo druželjubiv čovek, veoma duhovit i šarmantan, jako je prijatno biti sa njim. Pun je smeha, šala i ima dobar smisao za humor. Osoba kao stvorena da egzistira u društvu drugih ljudi. Zato mi je bilo jako tužno što su mu se dogodile takve stvari.

Ako pokušam da zamislim arhitekturu u vašim delima, umesto kuća i enterijera, vidim likove kako se kreću među zidovima, kao kakvi zatočenici?

Da, to je istina. Verovatno su zatočenici svesti, samosvesti ali i savesti.

A zamišljajući vaše junake, vidim ih u vorholovskim belim odelima. Na primer Hektora Mana, zvezdu nemog filma u Knjizi opsena. Volite li bela odela?

Ja nikada ne nosim bela odela, ali mislim da je Man jedini koji ih nosi u mojim delima.

Ne, ima ih nekoliko. De Born…

Da, tako je. Kao i Piter Stilman u „Njujorškoj trilogiji”, da. Ali Hektor svoje odelo nosi u filmu. I mislim da sam za izgled Hektora Mana bio pod velikim uticajem filma iz šezdesetih „Razvod na italijanski način” sa Marčelom Mastrojanijem, a Marčelo je oduvek nosio bela odela, kao i brkove.

Tesla je takođe jedan od tih neverovatnih ljudi. Susreli smo ga u „Mesečevoj palati”, kao pandana „zlom” Edisonu.

Znate, to je čudno, zar ne, kako se čini da je Teslina reputacija rasla i rasla u godinama otkako smo prošli put razgovarali. Tesla je danas mnogo poznatija ličnost u svetskim razmerama nego što je pre bio.

Tada, pre više od deset godina, citirali ste mi njegovu rečenicu koja vam se svidela: Sunce je prošlost, Zemlja je sadašnjost, a Mesec je budućnost. Verujete li i dalje u te reči?

Nisam siguran koliko sam ikada verovao u njih. Ali mi je sama ta izjava bila fascinantna, no bilo bi preterivanje reći da sam ikada u to zaista verovao.