Koprodukcioni krug

Kinematografija Srbije u 2013. napuniće 117 godina i za to vreme stvorila je svoju istoriju, filmove, autore, institucije, a pitanje značaja koprodukcija za našu kinematografiju nije pitanje trenda, ili sadašnjeg tranzicionog perioda, jer je ono aktuelno u proteklih 60 godina.

Zlatno doba koprodukcija u Srbiji vezujemo za „Avala film”, ali je kasnije primat preuzelo pružanje tehničke usluge. Raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija Srbiji, koprodukcije su prekinute, a ukidanjem sankcija (1995) pojavila su se čak četiri značajna koprodukciona filma: „Odisejev pogled”, „Tuđa Amerika”, „Urnebesna tragedija” i „Podzemlje”, Emira Kusturice nagrađeno „Zlatnom palmom” u Kanu.

U međuvremenu situacija na evropskom filmskom tržištu se bitno izmenila. Evropa kroz koprodukcione filmove i dalje širi kulturno, umetničko i finansijsko povezivanje kroz stvaranje jedinstvenog tržišta. Sve se više insistira na multilateralnim koprodukcijama i uvode se pojmovi: većinska koprodukcija, u kojima jedan strana učestvuje od 30 do 70 odsto, i manjinska koprodukcija, u kojima druga strana učestvuje sa minimum 10 odsto,ali im se bez obzira na visinu ulaganja priznaje punopravan koprodukcioni status.

Prekretnica u stvaranju novog ambijenta za koprodukcije u Srbiji započeo je pristupanjem programu „Eurimaž” (2005), čime smo ušli u program evropskih koprodukcionih fondova. Srpska kinematografija na taj način došla je do dodatnih finansijskih sredstava za produkciju, boljih uslova za postprodukciju, ali i olakšan pristup inostranim bioskopskim tržištima i festivalima.

Osnivanjem Filmskog centra Srbije (2004) i usvajanjem novog zakona o kinematografiji (2011) ozvaničen je i kod nas princip većinskih i manjinskih koprodukcija, sa posebnim fondovima i konkursima za ovu vrstu filmske produkcije.

Dosad se već pokazalo da za razvoj koprodukcija nisu presudni samo eksterijer, cena najama i rada filmskih radnika, hotelski kapaciteti, tehnički, tehnološki nivo kompanija, već Srbija mora na drugoj strani da uskladi svoju fiskalnu politiku oko povraćaja PDV-a, i da podstiče promene u bankarskom poslovanju i radu osiguravajućih kompanija. Značajno je osnivanje i delatnost NVO „Film in Serbia” (2007) koja se aktivno uključila na promociji i animiranju stranih produkcija da dođu i u celosti ili jedan deo svojih filmova snimaju u Srbiji.

Međutim, koprodukcije nisu više vezane samo za produkciju, već i za postprodukciju filmova. Sa razvojem kompjuterske animacije i specijalnih efekata za potrebe filma, otvara se novo polje za koje je stasala generacija mladih i visokoobrazovanih kadrova, ali ovaj segment naše kinematografije zahteva pravnu regulativu, finansijsku, organizacionu i svaku drugu pomoć Republike Srbije u budućnosti.

Koprodukcioni krug se završava kod srpskih producenata koji su radili ili se pripremaju za nove koprodukcije, da svojim visokim profesionalnim nivoom, poštovanjem ugovora, rokova i stvaranjem visokih estetskih dometa, potvrde dobar glas o Srbiji kao zemlji u kojoj je moguće realizovati i najzahtevnije koprodukcione poslove. Na taj način bićemo prisutni u evropskim i regionalnim tokovima, direktno bi se povećao obim produkcije na godišnjem nivou, zaposlio veći broj stručnjaka, brže obnavljala tehnička baza, proširilo tržište i afirmisao srpski film na festivalima, a indirektno uticao na nivo distribucije i prikazivanja filmova.

Autor je profesor Filmske produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu