Diskretan šarm koprodukcija – bajka ili stvarnost

Koprodukcije objedinjuju suprotnosti ne bi li bio stvoren kvalitet koji privlači pažnju i donosi novac. Bretonov susret šivaće mašine i kišobrana na operacionom stolu određuje nadrealizam, ali je u stvarnosti beskoristan dohodovni model.

Koprodukcija je novac, odnosno opredeljenost da se proizvodeći uštedi, da bi se steklo više. Danas retko ko samostalno može da obezbedi dovoljno novca da bi stvorio kvalitet koji će mu doneti dobit ili slavu. Zato se sredstva zajednički ulažu u proizvod. U film.

Prošle godine u Srbiji je u okviru Festivala novog kineskog filma prikazano 0,62 odsto godišnje kineske produkcije. Možda zahvaljujući i ovom programu, Kina je postala drugo najjače tržište filma. U razgovorima, pored želje da se sretnu s Batom Živojinovićem, legendarnim Valterom, članovi delegacije iz Kine ponovili su poziv domaćinima da Kina i Srbija sklope sporazum o saradnji u oblasti filma. U prevodu: o koprodukcijama. Bez prevoda: ponovili su, jer je taj poziv prvobitno bio upućen našoj delegaciji tokom programa Novog srpskog filma u Kini, juna 2010.

Između dva festivala Filmski centar Srbije sačinio je nacrt mogućeg sporazuma koji je doživeo sudbinu nemogućeg jer „već postoji sporazum o saradnji u oblasti kulture između dve zemlje” koji uključuje film. Izgledalo je lepo i obećavajuće da se sretnu div i ljubičica. Zbog filma.

Češki parlament je početkom godine usvojio zakon o filmu koji je u dva navrata zaustavljao predsednik Vaclav Klaus jer je smatrao da film ne treba da bude favorizovan. Posle somotske revolucije češki film je zablistao i osvojio Oskara, a usluge češke filmske industrije postale su veoma cenjene. Studio „Barandov” pružao je najbolje za najmanje para. Onda, kao u bajkama, Češka je ušla u EU – standardizacija, kvote i poskupljenja. Češka je postala manje zanimljiva i svetski filmski kapital morao je da traži nove destinacije. To su bili EU novopridošli – Rumunija i Bugarska. Kao u modi, novo dolazi suviše brzo, tako da se na licima filmske industrije kod naših suseda javljaju sitni nabori. Svetski kapital opet traži nova odredišta. Nas? Da li da čekamo pojavu pravih bora?

U Srbiji se godišnje proizvede između 12 i 32 filma, od kojih se u bioskopima prikaže između devet i 19. Udeo koprodukcija kreće se između 25 i 52 odsto, pri čemu se svaki uloženi evro u Evropski fond za filmske koprodukcije „Eurimaž” u domaći film vrati 1,48 evra. Nije loše za sredinu koja pomaže domaće filmove ulaganjem do 25 odsto ukupnih troškova proizvodnje filma podržanog na konkursu. Ne svakog proizvedenog filma!

Evropska audiovizuelna opservatorija (Srbija se snebiva da postane poslednji član iz Evrope) prati prisustvo koprodukcionih i jednonacionalnih filmova na evropskom tržištu. Evropski koprodukcioni filmovi vidljivi su na tržištima 4,6 zemalja u proseku, dok jednonacionalne produkcije stignu do dva evropska tržišta najviše. Skandinavski model koegzistencije i saradnje ohrabruje – fondovi, nacionalni, regionalni, esnafski orijentisani, podržavaju film u svim fazama razvoja –od ideje do plasmana, čineći skandinavski film vidljivim i konkurentnim u društvu velikih evropskih proizvođača – Francuske, Nemačke, Italije i Španije. Bitno je proizvoditi je, prikazati film mnogo je važnije.

Šta može da ne valja kod koprodukcija? Izbor modela „i frkće pokisô konjic na čvoru crne smrče”, jer vređa i Vojislava Ilića i Vladimira Nazora i zdrav razum. Na autorima je da izaberu.

Autor je vršilac dužnosti direktora Filmskog centra Srbije