Balada o hlebu

Steže se obruč oko Darka Šarića! Ta rečenica, kao da je uzeta iz zastarelog kaplarskog udžbenika za sitnu taktiku, ali i kao takva ipak je valjala ikonama srpske vlade za razvijanje prazničnog optimizma.

U nedostatku boljih vesti, i „obruč” oko odbeglog lidera ovećeg narko-kartela mogao bi da olakša iscrtavanje stripovskog epa o uspešnosti vlasti. Vlast ne spava, Dačić je budan, radne policijske grupe će u jednom času dostići Darka Šarića. Istorija srpske i balkanske hajdučije nam kazuje da svaki odmetnik kad-tad padne šaka žandarima. Pa će se to svakako dogoditi i Darku Šariću, koji je, verovatno, među prvima naslutio sopstveno uobručavanje.

Prvi srpski ministar svakako je već ušao u političku istoriju Srbije. Sve što je za državu drama, za njega može biti, a uglavnom i jeste marketing. Tako je Dačić postao brižni, neumorni, duhoviti a uz to i muzikalni premijer. Ali, njegovi istupi su prečesti, nema predaha između njih, kamere su svuda gde on ide ili stoji, a tom se izazovu ne može odoleti. Slučaj Darka Šarića pokušavao je da reši Boris Tadić lično, sa svojim izabranim timom. Postigao je samo to da bude latentna mitska žrtva narko-mafije, uz poruku ondašnje ministarke pravde da „niko nije jači od države!”.

Naravno da niko nije jači ako je država na svom mestu, i pod uslovom da svoje pipke nije spustila do podzemlja i postala deo njega. Upravo je to jedinjenje političkog i realnog podzemlja poruka da je od pravne države jača ona podmukla paradržava, koja iz netaknute sive zone rukovodi i legitimnim državnim poslovima.

Da nije tako, ne bi došlo do premijerove zabune sa Darkom Šarićem, oko koga se „steže obruč”. U stvari, pravo je pitanje kome je trebalo to jeftino glagoljenje o namerama, ako organi ili radne grupe nisu okončali posao. Dosetio se i premijer pa opomenuo tabloide da se okanu uzaludne hajke, jer postoji opasnost da neko dojavi Darku ono što mu je već dojavio premijer, i isti umakne tamo gde je uglavnom nedostupan organima.

Tadić je ovom autoru jednom prilikom rekao da gos’n Darko ima svoje ljude u (tadašnjoj) policiji, vladi i parlamentu. I što je još gore, ima više para nego država od koje niko nije jači. Tadić je obećao da će se imena tih ljudi saznati.

E sad, u raznim fazama stezanja i labavljenja obruča, navodno su presretnuti nekakvi transkripti razgovora. U dramskom dijalogu učestvuju Darko Šarić i neki ministar. Pa se Darko lepo i kako dolikuje gazdi, izgalamio na člana vlade, koji od prepasti nije smeo ni da bekne. Ono što je beknuo – ne da se prepričati.

Da li je to tačno ili ne, teško je znati. Biće da je Šarićev sluga ministar iz Tadićevog vremena, ali moguće je da takav još traje. Mnoge koloritne fizionomije pretekle su iz one Mirkove vlade. I sada je premijer i ministar policije (tada samo vicepremijer i ministar policije) okrenuo nišan naopako. I prozvao one koji su po čaršiji pustili takav glas: „Samo kažite ime i prezime tog ministra, odmah ćemo ga uhapsiti, ako je tačno da je razgovarao sa Šarićem!”

To bi značilo kako su se stvari oko Šarića „nešto zapetljale”, ama i premijer u njima. On traži vitalne informacije na osnovu kojih se hapsi, i to od onih kojima je dužan da ih daje. Ako šef policije ne zna ima li transkripata ili ne, i ko je iz ove ili prethodne vlasti bio seiz Darku Šariću, onda je to već posao za inspektora Kluzoa i njegov urnebesni tim.

Ni sa Miškovićem ni sa Šarićem i hapšenjima koja će sigurno uslediti, srpska vlada nije postigla da svi oblici vlasti funkcionišu nezavisno od vladajuće političke volje. Borba protiv korupcije ostaće bez smisla ako premijer ne ispuni osnovno obećanje, na kome je stigao do mandata: „Svoj ću posao posvetiti narodu i nastojanju da život u Srbiji bude bolji i srećniji, da nestane siromaštva i bede!”

Parlament i dalje izgleda kao skup razdraganih ljudi, zadovoljnih svojom pozicijom i učinkom. Na sednicama dominira jedna tema: kriza na Kosovu i kako je rešiti.

Dobili smo javnu rezoluciju i tajnu platformu. U onome što smo videli ima tačnih opažanja i nekih sofističkih obrta. Ali, očito je da nema rešenja koje bi zadovoljilo ambicije vlasti da tu dramu ostavi boljem delu srpske istorije. Mesije nema, ko god da je na vlasti.

Parlament bi morao da ima bar još jednu temu, iste ili veće važnosti: siromaštvo u Srbiji. Tu rezolucije ne bi pomogle, isto kao ni beskonačna sterilna pametovanja. Pred opstankom naroda, sva mitska umovanja moraju u duboku senku. Pitanje je: kako pokrenuti život i omogućiti ljudima da rade, kako da Srbi koji imaju sreće da nađu posao ne budu najjeftinija radna snaga na svetu. Milion siromašnih i polugladnih Srba je baš briga hoće li organi da stignu Šarića i kako su Mišković i Kasa dočekali praznike.

Pa je red da se premijer konačno prihvati posla i posveti svome narodu, a Šarića neka uhvati ostatak jake države.