Merenje nauke

Potreba da se u iste kalupe ubace najrazličitiji vidovi naučnog stvaranja osnovni je nedostatak svih dosadašnjih pokušaja objektivne kvantifikacije u domenu nauke.

Nacionalna humanistika i humanistika uopšte nisu ni luksuz ni uzaludni trošak. To što u strane časopise sa SCI liste ne ulaze oni u kojima se izučava srpska književnost, ili savremena srpska istorija, ili nešto treće, ne znači da su to bezvredne i drugorazredne naučne discipline, već prosto da po logici matičnosti to moraju pretežno izučavati oni naučnici (Srbi i nesrbi) koji pripadaju srpskoj ili bar južnoslovenskoj kulturi.

A upravo ta matičnost godinama se urušava i potiskuje. Umesto da se sistematski pomaže i podstiče razvoj nacionalne mreže časopisa, ona se stalno menja. Časopisi stiču i gube naučni status iz godine u godinu, na svaka tri-četiri broja, a time i mogućnost da planiraju bilo kakvu dugoročniju strategiju razvoja. Pri tom bivaju obezvređeni časopisi koji to nipošto ne zaslužuju. Na listi se, recimo, ili ne nalazi, ili ostaje u najnižoj kategoriji ugledni i uticajni „Letopis Matice srpske”, najstariji književni časopis u Srba i jedan od najstarijih u Evropi. Isto, recimo, važi i za „Detinjstvo”, jedini časopis posvećen izučavanju književnosti za decu, dakle jedini matičan za desetine istraživača koji obrazuju buduće učitelje i vaspitače. Merila koja visoko vrednovani časopisi iz domena humanistike moraju zadovoljiti trebalo bi da budu veoma stroga, ali ne mogu biti jednoobrazna za sve i identična onima koja ispunjavaju časopisi iz domena prirodnih nauka, moraju se otvarati prema specifičnosti pojedinih disciplina i domenu umetnosti.

Ministarstvo prosvete i nauke i Nacionalni savet i najšira naučna javnost morali bi konačno utvrditi i prihvatiti razliku između nacionalne usmerenosti određenog ostvarenja i njegovog stvarnog nacionalnog ili međunarodnog značaja. Ovako dolazimo u apsurdnu situaciju da se recimo Srpski biografski rečnik Matice srpske, delo nesumnjivo vodećeg međunarodnog značaja tretira i vrednuje kao leksikografska publikacija nacionalnog značaja, pa time, izgleda, nužno manje vredna. Ovo ide na štetu nacionalne nauke i kulture, iako želimo da verujemo da to nikome nije bila namera. Ipak, je li moguće da izučavanje nacionalne humanistike u Srbiji nema naučni kredibilitet dok to ne potvrdi neki strani časopis, objavivši rad iz ove oblasti? U konačnom ishodu, mentor na našim doktorskim studijama (recimo, iz narodne književnosti ili savremene srpske istorije) može da bude i naučnik koji ne zna ili jedva zna srpski, ali ima tri rada na ,,Journal Citation Reports (JCR) listi, odnosno u časopisima koji imaju „impact factor” (citat iz zvaničnog tumačenja Ministarstva prosvete i nauke), a ne može onaj ko je objavljivao knjige na srpskom jeziku i radove u srpskim časopisima, bez obzira na broj i značaj objavljenih tekstova i monografija.

„Objektivno vrednovanje”, tržišna logika, visoki zahtevi postaju maske iza kojih se skriva sistematsko omalovažavanje i diskriminacija jednog broja društvenih nauka, potom humanistike, a posebno nacionalno orijentisanih humanističkih disciplina. Njihov centar ne može biti niko drugi nego Republika Srbija, a okvire za njihov razvoj trebalo bi da daju nadležna ministarstva, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, univerziteti, matični fakulteti, instituti... Ipak godinama se sistematski urušavaju elementarni uslovi za razvoj i napredak nacionalnih disciplina, često s vrlo sumnjivom tobože proevropskom ili tobože tržišnom argumentacijom.

Istraživači nacionalnih humanističkih disciplina nisu rastrošni provincijalni zabušanti koji ne smeju da uđu u ozbiljnu „svetsku” i „evropsku” utakmicu, pa zato ne objavljuju u ozbiljnim časopisima, ne sarađuju s privredom, ne doprinose, pa ih treba isterati iz njihove udobne palanačke zavetrine na vetrometinu visoke nauke. Negovanje srpskog jezika, književnosti, istorije, srbistike (pa i južnoslavistike i slavistike), pre svega i više od svega jeste naš interes, trebalo bi da najvrednija naučna postignuća iz ove oblasti nužno nastaju kod nas, a ne u inostranstvu. I trebalo bi da svi koji mogu pomognu da se i u oskudici i nemaštini stvore što bolji uslovi za to.

Redovni profesor za naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (predmet: narodna književnost), Filozofski fakultet u Novom Sadu