Gde su granice slobode mišljenja

Moje reagovanje na tekstove u kojima se na najgrublji i najprizemniji način napada Dobrica Ćosić, samo zato što je izneo svoje viđenje stanja u našoj zemlji, imalo je za cilj da postavi jednostavno pitanje: Da li i ovaj naš znameniti pisac ima pravo na slobodu govora a da pri tome ne bude izložen najgrubljoj ideološkoj i političkoj harangi. O tome se ovde radi. Problem je u tome što Miljenko Dereta pod izgovorom da je nastojao da prikaže obe strane u ovom dijalogu (u kom Dobrica Ćosić nije ni učestvovao) u stvari želi sebe da predstavi kao ideološkog zastupnika nove, mlade i osvešćene Srbije. Pri tom on se i dalje ne osvrće na najgrublje i najvulgarnije diskvalifikatorske napade kojima je već dugo vremena izložen Dobrica Ćosić. Iako kaže da se već nekoliko godina bori (očigledno bezuspešno) protiv jezika kojima se služe neki od „drugosrbijanaca” (Biljana Srbljanović je još bila „najumerenija” u svom napadu na Dobricu Ćosića). Međutim, Miljenko Dereta je u ovom svom odgovoru samo do kraja razotkrio svoju ideološku i političku poziciju kao promotor samosvesnog i samostalnog dela mlade generacije koji ne traži direktive od Dobrice Ćosića obogativši tako tržište novih ideja. Ali se zato Miljenko Dereta drži svojih već toliko puta iznetih ideoloških stavova o odgovornosti za razbijanje Jugoslavije i krvavi građanski rat. On zato ne propušta da i ovoga puta pokrene pitanje pravog pomirenja do koga ne može doći dok se pitanje odgovornosti Srbije za događaje u devedesetim godinama ne sagleda u svoj svojoj složenosti. A ta složenost sagledavanja se sastoji u njegovoj rezolutnoj tvrdnji da po njegovom mišljenju ta odgovornost uključuje i Dobricu Ćosića ne samo kao predsednika SRJ već pre svega kao čoveka koji je svojim knjigama i tekstovima direktno uticao na ratnu politiku koja se vodila, a sada pismima želi da utiče na vođenje buduće politike. U ovoj svojevrsnoj optužnici nema samo kvalifikacija o učešću Dobrice Ćosića u udruženom zločinačkom poduhvatu. Nedostaje još samo optužba za kolektivnu krivicu srpskog naroda koji je čitao knjige i tekstove Dobrice Ćosića i usvojio nacionalizam kao svoje prirodno stanje iz koga još ne može da izađe, bez obzira na to što tako remeti toliko neophodno uspostavljanje dobrosusedskih odnosa. Miljenko Dereta koji se tako srčano zalaže za afirmaciju novih ideja i slobodu mišljenja samo ponavlja toliko puta izrečene napade na Dobricu Ćosića kao pisca čije su knjige i tekstovi inspirisali i uticali na vođenje ratne politike devedesetih. Kako se ovakve optužbe mogu svrstati u korpus građanskih i liberalnih ideja koje „brani” Miljenko Dereta? One su prikladnije za nekoga ko se prijavljuje za dobrovoljnog svedoka u Haškom sudu nego za onoga ko se toliko brine i zalaže da se čuje glas osvešćenog dela mlade generacije. Ne radi se ovde o odbrani lika i dela bilo kog „nacionalnog” velikana i upoznavanju javnosti sa idejama samoosvešćenih studenata koje sada zastupa Miljenko Dereta već o daljoj ideološkoj i ličnoj diskvalifikaciji Dobrice Ćosića, jer su sada na red došle njegove knjige i tekstovi kojima je on direktno uticao na ratnu politiku koja se vodila devedesetih godina. U „Zlatnom dobu dijaloga” Borislav Pekić je rekao: „Ja sam danas potpuno svestan toga da čovek menja i sebe i svoje mišljenje, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja”.

Publicista