Atmosfera linča

U kakvoj to Srbiji živimo? Legalno izabrani organi opštine Preševo dižu spomenik teroristima, ekstremistička organizacija koja se provukla kroz iglene uši Ustavnog suda javno pali zastavu Vojvodine i pravi spiskove „izdajnika”, a pojedini tabloidi lidera najveće opozicione stranke izjednačavaju sa Hitlerom.

Tužilaštvo kao da okleva ili možda čeka mig vlasti da reaguje? Međutim, još više brine mlako reagovanje političke javnosti na sve ove slučajeve koji obespokojavaju. Tačno je da su pojedine nevladine organizacije uputile pismo javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac, a zaštitnik građana  izrazio zabrinutost  zbog plakata koji lepe „Naši”… Ali udruženja novinara i uvek agilne nevladine organizacije nisu osudile što je jedan medij Dragana Đilasa na naslovnoj strani uporedio ni manje ni više nego sa firerom.

Za pohvalu je što ministar prosvete poštuje načelo podele vlasti i neće da se meša u poslove pravosuđa. Ali Žarko Obradović je samo delimično u pravu kada kaže da paljenje vojvođanske zastave i lepljenje plakata na kojima SNP „Naši” optužuje niz organizacija, medija i pojedinaca za saradnju sa stranim obaveštajnim službama nije posao za izvršnu vlast već državnog tužioca.

Obradović nije samo član vlade, već i zamenik predsednika SPS-a. Znači političar. A zadatak političke elite je da javno žigoše svaku pojavu ekstremizma koja ugrožava ne samo ustavni poredak već osnovne demokratske vrednosti jednog društva. Zato je za početak Obradović mogao javno da osudi spaljivanje vojvođanske zastave, ako već nije upoznat sa sadržajem spornih plakata. Možda neko privatno može i da misli da je to „Čankova krpa”, ali ta zastava je zvanično znamenje AP Vojvodine.

Koristan pravni lek je dao Vladimir Cvijan, član predsedništva SNS-a, nevladinim organizacijama, medijima i pojedincima, ali je opet izostala politička osuda. Predstavnik skupštinskog odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo predlaže da svi koji se nalaze na „izdajničkom spisku” zbog novih okolnost ponovo pokrenu inicijativu pred Ustavnim sudom za zabranu „Naših”.

Ali ne treba da se čudimo što ekstremističke organizacije stvaraju atmosferu linča. Kada je Ustavni sud odbacio zahtev za zabranu njihovog delovanja „Naši” su se oglasili i poručili da je to najbolji dokaz da je ovaj pokret „sve vreme radio u sladu sa Ustavom Srbije, štiteći interese Srbije, njenih građana i vrednosti njime proklamovane”.

Osokoljeni ovakvom odlukom Ustavnog suda, ali i činjenicom što misle da su na vlast došli „njihovi”, „Naši” su zaključili kako je sada njihovo vreme i da slobodno mogu da uzimaju pravdu u svoje ruke. Kako i ne bi tako rezonovali kada je autor spiska od 47 nepodobnih kulturnjaka u manifestu „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak” avanzovao na mesto pomoćnika ministra kulture.

Da se situacija ne bi dalje radikalizovala i stvarala atmosfera prekog suda u kojoj se preti smrću, kao u slučaju poverenice za zaštitu ravnopravnosti Neveni Petrušić, političari na vlasti trebalo bi javno da osude delovanje ekstremističkih organizacija ne čekajući tužilaštvo.