Tužiću Narodno pozorište

Moji su postupci vrlo predvidljivi. Oni se tiču prvo moje tužbe protiv Narodnog pozorišta u Beogradu, u kojoj ću tražiti da budem obeštećen, da mi se plati projektovana dobit, oštećeni ugled, reputacija i duševni bol. Ne znam da je neko na polovini projekta, kao ocvala devojka iz javne kuće najuren iz pozorišta. Dakle, to je moj prvi postupak. A drugi slede. Nisam ni ja tikva bez korena. Mogu da pustim bradu i nokte, da odem da pecam ribu ili gajim paradajz. Nije poenta u tome, kaže dramski pisac Siniša Kovačević povodom prekida probe njegove najnovije predstave „Čudesni”, u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Da li će i kada biti nastavljena, znaće se na narednoj sednici Upravnog odbora nacionalnog teatra.

– Zaprepastila me je rečenica vršioca dužnosti upravnika Dejana Savića: „Ne smem ništa da ti kažem do pojave zapisnika sa Upravnog odbora.” Mislio sam da je Narodno pozorište nacionalna kulturna institucija, dakle temeljna a ne krovna, u kojoj se ne trguje heroinom i ne proizvode se tenkovi. Ne shvatam ideju ni potrebu za tom vrstom tajnovitosti, u isto vreme i za uskraćivanjem logičnog odgovora. Nema ništa logičnije od pitanja: a zašto mi se prekida proces rada. Odgovor jednostavno ne stiže.

Na osnovu čega tvrdite da je predstava „Čudesni” cenzurisana?

Nego šta je nego cenzurisana. Objasnite mi šta možete da zaključite iz situacije u kojoj se predstava koja je započeta sa radom prekida na pola procesa rada. Ako je objašnjenje: nemamo novca, taj se podatak znao i pre mesec dana kada smo počeli da radimo. Ako je objašnjenje: previše smo angažovani oko proslave Milanskog edikta, i to je bilo poznato pre mesec dana. Odjednom se pojavila svest o tome da je komad „Čudesni” nepodesan. Pored toga što je čudesan, očigledno da je nepodesan i da se ne uklapa u određeni koncept komesarskog upravljanja pozorištem i uopšte kulturom Srbije, koja se ovih dana zorno i vrlo agresivno nagoveštava kao budućnost srpske kulture u nekoliko narednih godina. Bojim se kao što su male boginje zarazne,tako je i mrak zarazan. Ništa nas neće sprečiti da se mrak proširi i okolo.

Čuju se i opaske da je reč o vanteatarskim razlozima?

Ako je Radoslav Pavlović u pitanju, koji je predsednik Upravnog odbora, to nisu vanteatarski razlozi. To su i te kako taetarski razlozi. Mislim da to jeste osnovni problem, o zlu i moći koja se u jednom istorijskom trenutku skupila u jednom čoveku, a kao posledica tog zla i moći javlja se obest, bahatost, samovolja. Nema predsednik Upravnog odbora pravo da postavlja i imenuje rukovodeće ljude u Narodnom pozorištu u Beogradu, a on to upravo radi. Suština je u zloupotrebi moći koja je izmeštena na poziciju kojoj ne pripada i zato je jako opasno. Čovek koji je tu moć uzurpirao je savetnik predsednika Republike Srbije. Držim da je bolje da savetuje predsednika  da ne potpiše budžet u kojem je za kulturu opredeljeno sramotnih šest promila. To je posao savetnika predsednika Republike Srbije, a ne da zavodi red na srpskoj kulturnoj sceni od Niša do Subotice. Pri tom, nemam apsolutno ništa lično protiv njega, jednostavno je princip u pitanju.

Radnja drame „Čudesni” se dešava u manastiru Svetog Iraklija Čudesnog u Jermeniji na Kavkazu. Koji je motiv pisanja ovog dramskog teksta?

Dugo nisam napisao ništa za pozorište. Motiv je bila potreba da se vratim pozorištu posle dužeg izbivanja. Drama govorio o drugom dolasku Hrista. O tome da li ćemo ga prepoznati ili ćemo se ponovo ogrešiti. Manastir je metafora čovečanstva. U njemu je svih sedam smrtnih grehova. I pohota, i proždrljivost, i lopovluk... Pojavljuje se čak i gordost sa mladim slikarom koji dolazi tamo. Naišao sam na situaciju u kojoj sam uhvatio sebe u dubokom razočarenju u kojem se civilizacijski sistem vrednosti na kojem sam podizan i vaspitavan urušava na moje oči. Nestaje ideja o čovekoljublju, altruizmu, milosrđu, o tome da su neke moralne vrednosti važnije od materijalnih. Jednostavno sam morao da reagujem i to je refleksija mog dubokog razočarenja u globalizam, u ideju i potrebu da je reč interes skuplja od reči Biblija, Kuran... Da je ideja zarade i potrošačkog mentalnog sklopa čovečanstva u ovom trenutku otišla toliko daleko da je sve na prodaju, uključujući i licitaciju o himenu jedne petnaestogodišnje devojke. U tom sistemu vrednosti u kojem je sve otišlo do vraga, osećao sam potrebu da napišem komad koji će govoriti o ljubavi i grehu, o iskupljenju tog istog greha i načina na koji se mi kao čovečanstvo možemo iskupiti. Normalno ovo su kategorije opštih mesta. Ne može glavni junak vaše drame ili romana biti čovečanstvo, odnosno rat. To se mora personifikovati. Otuda priča koja se dešava u manastiru u Jermeniji u prostoru u kome greh ne bi trebalo da obitava, a ima ga jako mnogo, jer na kraju krajeva postoji rečenica u komadu u kojoj Iguman kaže: „Svi smo mi sinovi onih napolju.” Dakle, pojavljuje se čovek koji treba da ponudi iskupljenje od svih tih grehova.

Zašto Jermenija?

Zato što je to zemlja koju jako volim i vrlo poštujem mentalni sklop tih ljudi, njihovu tradiciju i istoriju. Njihovu potrebu da se brane po svaku cenu, hrabrost da prvi prepoznaju Hrista. To je prva država koja je priznala hrišćanstvo kao zvaničnu religiju, a i zbog niza sličnosti između nas i njih. U smislu da su oni izgubili ono što im je najsvetije, a to su Ararat i Anadolija, a uplašen sam da ćemo i mi izgubiti ono što je nama Srbima najsvetije, a to je Kosovo, ako pristanemo da ga izgubimo.

Predstava „Čudesni” je posvećena Mioni?

Pa, da. To je moja unukica, ali to već sada zadire u privatnost. Jednostavno to je potreba i ideja da novorođena curica živi u boljem svetu koji će se vratiti elementarnim načelima.

I tokom rada na prethodnim predstavama imali ste stresne situacije?

To je deo mene. Vaši postupci prema detetu, porodici otadžbini, proističu iz vašeg senzibiliteta. Kasnije se na to mogu dodavati elementi vaspitanja, školovanja, ali u nekoj prapostavci mentalnog korpusa valjda je genetika odlučujuća i najvažnija stvar. Meni u tom smislu nikada u životu nije hrabrost nedostajala. Od situacije kada je trebalo skočiti sa mosta sa koga niko nije smeo da skoči, ili kada je trebalo spustiti se Tarom u novembru mesecu u gumenom čamcu. Kada je trebalo odbiti da se radi Titov slet. To sam ja! Sada je valjda logično što je moja dramska poetika takva kakva jeste. Da, nisam imao mirnu karijeru, vrlo je bila suočena sa turbulencijama. I moja prva predstava „Nasip” je bila zabranjena u Beogradskom dramskom pozorištu. Ko to namerno raščešava sopstvenu ranu. Ko namerno trči u susret stresu. Nisam ja jedini čovek, pisac, umetnik koji ima taj pogled na svet. Može se drugačije. Možeš ti živeti u ovakvom prostu kakav ti je dat, pa pisati dramu kako se dvoje vole, a treći smeta, ili slikati mrtvu prirodu. Mogao je to i Goja da radi, ali je izabrao da naslika užase rata. Mogao je Pikaso da slika mrtvu prirodu ali je naslikao Gerniku.

Posle predstave „Sveti Sava” pojedinci su vas kvalifikovali kao zakletog protivnika vere, odnosno antisrbina?

Tako je. Ali su me ti isti ljudi ili vrlo slični njima posle predstave „Milan Nedić” smatrali velikosrbinom. Kao što su me isto tako neki ljudi posle drame „Janez” vrlo gorljivo napadali kao jugonostalgičara, da bi me ti isti ljudi posle predstave „Srpska drama” svrstavali u red srpskih nacionalista koji lupaju u talambase srpskog nacionalizma. Lovac je da lovi, prepelica da se čuva. Ja idem nekim svojim putem, a javno mnjenje sa svim svojim socijalnim i političkim fenomenima po logici stvari vijuga, pa se negde i sretnemo. To gde nam se ukrste putevi mesto je gde se izljubimo ili se pobijemo.

Borka. G. Trebješanin