Zigfridovska misija u špageti-vesternu

Ne bih volela da se nađem na mestu filmskog montažera koji sa Tarantinom sedi za montažnim stolom. Mogu da zamislim kako je bilo Fredu Raskinu dok se nosio sa snimljenim materijalom „Đangove osvete”, punim brokatnih, predugih dijaloga i monologa tako svojstvenih govorljivom, da ne kažem logorejičnom, Tarantinovom karakteru. Mogu da ga zamislim i kako strpljivo sluša ostrašćena i krajnje nesamokritična Tarantinova pojašnjenja zašto ovaj ili onaj kadar ne sme da „izleti” iz filma, da se ne pokvari zabava u njegovom, konačno dosanjanom, celovečernjem špageti-vesternu. I tako ostade dva sata i četrdeset i pet minuta zabave. Sve da je i najgenijalnija, što ovde nije slučaj, previše je.

Voljeni Tarantino uprkos ogromnom filmskom znanju, sticanom pasioniranim gledanjem filmova na radnom mestu u losanđeleskoj videoteci, uprkos strasti i požudi za filmsku istoriju i sada već znatnom minulom radu, kao reditelj i dalje se bori sa premosnicama, viškovima i zaobilaznicama. Bojim se da je to definitivno nepopravljivo. Kada je već tako, onda nam ne preostaje ništa drugo do da se prepustimo Tarantinovoj filmofilskoj strasti, njegovom smislu za iščašen i okrutan humor i proizvodnju često čak idiotskih šala. Da se prepustimo njegovim filmovima o filmovima, inspirisanim filmskim žanrovima, što je u slučaju „Đangove osvete” – špageti vestern be-produkcije (koji je šezdesetih godina prošlog veka finansijski spasavao italijansku kinematografiju) i da se prepustimo njegovim uvrnutim pričama u kojima spaja nespojivo.

Ovog puta Tarantino je spojio nemački mit o Zigfridu i Brunhilde sa pričom o Đangu preuzetom iz originalnog filma Serđa Kobučija (1966) koji je proslavio Franka Nera (snimano je na desetine nezvaničnih nastavaka ali više nijedan sa potpisom Kobučija) i sa ehom „Manderleja” Larsa fon Trira i sopstvenih „Prokletnika”; sve to smestio je u milje robovlasničkog društva u Americi pred sam početak Građanskog rata (!). Uz to, Tarantinov Đango-Zigfrid je crnac, njegova žena, robinja Brunhilde, čije ime trgovci robljem u filmu izgovaraju Brumhilda, takođe je crnkinja, i to sa znanjem nemačkog, a glavni junak je dobri i saosećajni Đangov oslobodilac od ropstva – Nemac Šulc, zubar po struci, a lovac na glave po zaposlenju. Samo je Tarantinu moglo da padne na pamet da stvori ovakvu multikulturalnu kašu i servira je na švedskom stolu punom sastojaka koji proističu iz špageti-vesterna, nemačkih legendi, istorijskog ropstva, prototipa mode „a la” Kju kluks klan, akcionih drama, moderne rep-muzike i Morikoneovog prizvuka.

U „Đangovoj osveti”, dakle, ima svega i svačega, jer Tarantino nikada nije bio doslovan kompilator već marljivi nadgrađivač „pozajmljenog”, sklon ekstravaganciji, kreativnom anahronizmu u prenameni istorije i njenom krajnje ležernom (neozbiljnom) tumačenju. To je kulminiralo u „Prokletnicima”, ali dok su „Prokletnici” (Drugi svetski rat) krajnje špekulantska burleska, „Đangova osveta” poseduje ipak dozu subverzivne moći. Možda čak pre duh nestašnog pobunjeništva u odnosu na činjenicu da je ropstvo tema na koju je Holivud tradicionalno suzdržan, često i nervozan. Možda je baš bilo potrebno snimiti ovakav film – neopterećen dobrim ukusom, digresivan, šaljiv, vrtoglavo brutalan i svirep, da bi se sa ovom temom uhvatilo u koštac (?).  Kako bilo, tek Tarantino, kod koga su  afiniteti za crnu kulturu i interes za odnose crnaca i i belaca oduvek bili evidentni, sada crnce stavlja u prvi plan, u sam centar svoje priče o crnačkoj opravdanoj osveti od koje nije pošteđen nijedan bledoliki, uključujući čak i dobrog Nemca.

Problematika ropstva je u ovoj anegdotskoj, raspričanoj saga-odiseji prilično trivijalizovana. Proizvoljnosti je napretek, poput pojavljivanja Kju kluks klana pre njegovog osnivanja ili pominjanja Sjedinjenih Američkih Država pre ujedinjenja i slično. „Đangova osveta” izaziva u gledaocu kontradiktorna osećanja: i ushićenje zabavom i dosadu i estetski užitak i fizičku mučninu, ali se spas često pronalazi u samim glumcima.

Oni su jedna od velikih Tarantinovih prednosti, ali i slabosti. Tarantino ima običaj da se „zaljubljuje” u svoje glumce i njihove ideje o visokokoreografskim scenama, koje traju često kao gladna godina. Ima toga i u „Đangovoj osveti” u kojem je, kao Šulc, nemačko-austrijski glumac Kristof Valc neodoljiv. Džejmi Foks je, kao Đango u zigfridovskoj misiji oslobađanja svoje dragane, upečatljiv ali neujednačeno harizmatičan. Leonardo di Kaprio, kao bogati robovlasnik Kendi, na trenutke je veoma zanimljiv, a Semjuel L. Džekson, kao Kendijev tamnoputi domar Stiven, prema drugim robovima često okrutniji nego njegov beli vlasnik, vanserijski je. Autentični Đango, glumac Franko Nero kratko se u filmu pojavljuje da bi se njegova uloga uopšte zapamtila. Najgori od svih glumaca u filmu je sam Kventin Tarantino, u epizodnoj ulozi pred sam kraj filma, potpuno nepotrebnoj.

Kao i uvek u Tarantinovim filmovima muzika je i sada mahnito eklektična i sastavljena je od recikliranih, ali i originalnih Morikoneovih pesama, savremene rep-muzike, ali i popa i roka i kantri zvuka. Sasvim u skladu sa Tarantinovim stavom da mu se može da se „zeza” i sprda sa svim i svačim i na svaku temu. I može mu se, sve dok se kupuju ulaznice za ovakve njegove filmove (izuzimam „Petparačke priče” i „Džeki Braun”) ili dok on kao muškarac ne sazri, a to će se desiti nikad. Žalim slučaj, ali „Sukijaki vestern Đango” japanskog reditelja Takešija Mikea (takođe inspirisan Kobučijevim „Đangom”) mnogo je bolji film.