Udarci po društvenoj savesti

Protagonista drame „Pedeset udaraca” Tamare Baračkov je Andrej koji se posle petnaest godina boravka u Kanadi vraća u rođenu Srbiju da bi prisustvovao sahrani Ivana, prijatelja iz detinjstva, koji je izvršio samoubistvo nakon nerazrešenih problema sa alkoholizmom i traumama zadobijenim u tzv. verskim lečilištima.

Drama je inspirisana stvarnim događajima i precizno iscrtava sukobe između različitih generacija i pogleda na svet, razmatra ulogu crkve u društvu, odnos države prema institucionalizovanoj religiji, a korenito problematizuje i društveno prikrivanje nasilja.

U scenskom čitanju teksta Tamare Baračkov, rediteljka Ana Grigorović odlučila je da u kostur fiktivne građe uvede dokumentarne materijale, pa se tako u predstavi stalno prepliću dokumentarni i fiktivni delovi (asistent reditelja i dramaturg je Vanja Nikolić).

Dokumentarističke scene donose različita mišljenja pojedinačnih izvođača, o značaju čina krštenja, kumstvu, praštanju, kažnjavanju, odnosu između lične vere i institucije crkve.

U ovim delovima je posebno značajno navođenje podataka koji direktno ukazuju na društvene anomalije i upiru prst u dehumanizujuće sprege između države, sudstva i crkve (na primer, ističe se činjenica da je vladika Pahomije koji je bio optužen za silovanje četiri dečaka dobio orden „Beli anđeo”).

Izvođenje dokumentarnih scena se odvija pod upaljenim svetlima u sali, za razliku od fiktivnih delova koji se igraju u mraku, a njihova koegzistencija je efektan dramaturško-rediteljski izbor, bitna intervencija u scenskom tumačenju polaznog teksta, posebno u pogledu društvene važnosti predstave.

Glumci su se spretno snašli u dvostrukim ulogama, psihološki verodostojnih likova fiktivne drame i izvođača dokumentarnih tekstova. Marko Janketić je vrlo sugestivno i psihološki ubedljivo stvorio lik Andreja, čvrsto rešenog da izbaci dugo skrivanu istinu na svetlo dana, da suoči okruženje sa duhovima prošlosti.

Tanja Petrović igra njegovu rigidnu majku Rosu, ograničenih shvatanja i kukavičkog stava, nespremnu da se konfrontira sa istinom i sopstvenom krivicom. Ubedljivo su rešene njihove zajedničke scene, oni razgovaraju ne gledajući jedno u drugo, već ispred sebe, u daljinu, čime se jasno izražava njihovo nepremostivo otuđenje.

Milan Marić je takođe psihološki uverljivo predstavio Vanju, Andrejevog brata koji nema njegovu hrabrost i pravdoljubivost. Zbog stida i palanačkog straha od toga šta će okruženje reći, Vanja zadržava istinu o Ivanovim (Dejan Dedić) traumama u mraku zaborava.

Jakov Jevtović je stvorio lik dijaboličnog Oca Grigorija podvlačeći njegovu hladnoću, beskrupuloznost i cinično razmetanje sa praznim, obesmišljenim frazama.

Predstava „Pedeset udaraca” nije besprekorno uobličena na dramaturškom planu, ne bi joj škodilo čišćenje nekoliko scena koje nepotrebno komplikuju strukturu. Na primer, suvišna je scena koja prikazuje Grigorijevu iščašenu žudnju, kada on u mraku hoda dahćući u mikrofon.

O tome se već dovoljno ranije reklo, te ta scena predstavlja nepotrebno podvlačenje. Takođe, bilo bi poželjno prorediti gustu šumu audio snimaka koji se puštaju sa kasetofona. Nesporno je dobra ideja da se emituju (dokumentarni) audio snimci razgovora sa žrtvama nasilja, kao i optuženih za zločine, ali bi oni bili efektniji da je među njima napravljena jača selekcija i da ih je manje.   

Neobična je koincidencija, i potvrda o izuzetnoj društvenoj aktuelnosti predstave, to što je ovih dana počelo suđenje svešteniku Branislavu Peranoviću koji je u javnosti poznat po brutalnom sprovođenju nasilnih metoda u lečenju narkomanskih zavisnika u manastiru Crna Reka. Tok i ishod ovog suđenja će pokazati stepen zrelosti i spremnosti društva da se obračuna sa opakim i nazadnim običajima.

Ako društvo još nije spremno da se otvoreno suoči sa problemom zataškavanja nasilja, činjenog u ime vere, boga ili neke druge tradicije, dok je zapravo najčešće rezultat ličnih frustracija, pozorište jeste. Ono je projekcija jedne naprednije verzije društva, zona slobodnog mišljenja i proba za život u nekom boljem svetu.