Nikolić šumom, Dačić drumom

Da mnogi srpski političari umeju da iznenade, da međusobne sporove pokušavaju da reše u javnoj areni ili preko tabloida, da nemaju osećaj mere ni uglađene manire, nije ništa novo, pa je zato mnogo teže odrediti gde pripada reagovanje predsednika Srbije u trenutku kada su srpski i hrvatski premijeri u Beogradu letlampama topili led koji je okovao odnose dve zemlje.

Dok su Ivica Dačić i Zoran Milanović usred zime odleđivali ono što se zamrzavalo najmanje sedam meseci, Tomislav Nikolić je stranim novinarima, ne bez ljutnje, govorio da je preskočen, jer smatra da su on i Ivo Josipović pre dvojice premijera morali da se uhvate tog složenog posla.

Beograd, a da je Nikolić imao mnogo primedbi na susret koji se „dugo kuhao, ali nitko nije očekivao da će se skuhati tako brzo”, kako reče Žarko Puhovski. Raskorak nije mogao da bude ubedljiviji.

Nikolić je borbeno govorio da je Milanovićev dolazak „neiskren”, jer je Hrvatska tužila Srbiju za genocid. Što znači da je i Dačić „neiskren”, pošto je Srbija podnela kontratužbu.

Nikolić reče: „Ja predstavljam Srbiju i njene građane u zemlji i inostranstvu”, ali ispade da je predsednik iz ove ustavne definicije isključio građanina Dačića, kome je u opisu mesta premijera i spoljna politika. Tako puče nedolična javna svađa.

Nikolić je izgovarao tekst za koji je morao da zna da će dati za pravo onima u Zagrebu koji su ga odmah posle izborne pobede 2012. stavili na listu za izbegavanje. No, on se držao domaćinske logike da valjda prvo ide „tomovača”, a da je posle „lako ručati”.

Predsednikovo prekonosiranje premijeru, bez pošteda i za hrvatskog gosta, sasvim je neuobičajena pojava. Ne zato što su retke nesuglasice u vrhovima vlasti, posebno koalicione, već zato što se takve stvari ne rade javno, posebno ne dok je gost još tu.

Nikolić se, hteo to ili ne, stavio na stranu protivnika dijaloga. Zlobnici bi rekli da je svojom izjavom želeo da anulira ono što je premijer ostvario. Time jeste pokupio glasove nacionalističke desnice, ali je dodatno ugrozio šanse da stvori kapital u regionu. Prvo treba pomiriti narode jer političari se lako svađaju i mire, rekao je još Nikolić.

Nikada nisam verovao u spontane procese pomirenja naroda. Verujem da Evropske unije ne bi bilo da je Nemcima i Francuzima prepušteno da se sami mire.

Zato je i na ovim prostorima taj proces, podržavan od EU, koja je umešala prste u organizovanje susreta, prepušten političarima. Koliko god smo skloni da im ne verujemo, nema drugog izbora. U tome je njihova liderska odgovornost koju su Dačić i Milanović ovoga puta pokazali.

Možda će neko sve pripisati Nikolićevom nekoliko puta iskazanom nedostatku poznavanja diplomatske veštine, ali činjenica je da su reči izgovorene u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Predsedniku savetnici treba da kažu da nije obavezno da javno kaže ono što ima pravo da privatno misli. Zato su odjeknule kao topovski baraž.

Naravno da su analitičari odmah počeli da odgonetaju rebus šta se iza svega krije. Kako se testera između Nikolića i Dačića okrenula naopako? Šta je posredi: puzeći konflikt, predsednikova sujeta ili ljubomora, programirana predstava?

Prvi ukazuju da je otvoreno sučeljavanje dva najvažnije funkcije u državi – kao povodom Dačićeve izjave o stolici Kosova i UN – simptom mnogo ozbiljnijeg operativnog razmimoilaženja.

Da li su packe Dačiću potvrda spekulacija da bi Nikolić sačekao da EU u martu kaže Srbiji kako stoje njene šanse da u junu dobije datum početka pregovora, da bi potom učinio sve da premijera liši zadovoljstva da on u ime Beograda započne pregovore sa Briselom, što je glavna ambicija lidera socijalista?

Ne, ne, samo uvređena i povređena sujeta, kažu drugi, izvlačeći zaključak iz činjenice da je Nikolić iskazao spremnost da se nađe sa Josipovićem, dok hrvatski predsednik uporno ponavlja da još nije vreme za takav susret.

Politička ljubomora, uvereni su treći, uvereni da je predsednik reagovao jer nije bio uključen u pripreme posete – što je Dačić demantovao. Moguće je da Nikolić – posle pisanja platforme za Kosmet oko koje je doživeo udarce iz Vlade – ne želi da bude po strani normalizovanja odnosa sa Hrvatskom. Da sutra ne bi bio ceremonijalna ikebana nečega što je Dačić prethodno odradio.

Ima ih koji žele da veruju da je varničenje na relaciji naprednjaci–socijalisti fingirano po formuli dobar policajac, loš policajac, kako bi se obezbedilo da ono što vlast u popularnosti izgubi ustupcima oko Kosova bude nadoknađeno čvrstinom na druge teme.

Neki, pak, smatraju da ne treba dramatizovati i da je dobro što između predsednika i premijera postoji „konstruktivna tenzija”, jer to omogućava političku dinamiku a onemogućava koncentraciju vlasti kakva je postojala u vreme dok je bivši predsednik Boris Tadić bivšem premijeru Mirku Cvetkoviću prepustio samo titulu.

Sama poseta je, rekao bih, prošla očekivano. Krenulo je „rušenje zida ćutnje” (Milanović) i „otopljavanje” (Dačić). I domaćin i gost su shvatili da dalje zamrzavanje ne koristi ni Beogradu ni Zagrebu, ni regionu u kome su srpsko-hrvatski odnosi oduvek bili najznačajniji, ali ni EU, u koju zapadni susedi ulaze ove godine.

Dopalo mi se što su izbegnuti oni „istorijski” kvalifikativi bez euforije očekivanja, što se govorilo o otvorenim pitanjima iz prošlosti, da ih ne nabrajam, o ekonomiji, približavanju Srbije EU.

Ne bih da propustim da pohvalim dozu hrabrosti dvojice premijera koji su prihvatili rizik da se sretnu u ovo vreme.

Značajan deo srpske javnosti i dalje se protivi normalizaciji sa zemljom koja „Oluju” slavi kao nacionalni praznik, posebno posle oslobađajućih presuda generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču.

Značajan deo hrvatske javnosti protivi se Milanovićevom „poklonjenju” u Beogradu, kontaktima sa srpskim političarima, koje doživljava kao naslednike Miloševića. Nikolić zasigurno ostaje na toj listi, mastilo kojim je ispisano Dačićevo prezime bledi.

Sve u svemu, premijeri su u granicama mogućeg odradili posao. Što se Nikolića tiče, kakav god bio njegov motiv, posle svega je ostao pomalo gorak ukus. Teške reči lako pokvare mukotrpan rad, ali ono što je predsednik imao da kaže svakako neće usporiti tek otvoreni proces normalizacije.

To je dobra vest. Loša je da će odložiti susret na predsedničkom nivou. I inspirisati protivnike boljih odnosa.

Milanovića su odmah po povratku u Zagreb nacionalistički „pravaši” prozvali da nije ništa dobro učinio za Hrvatsku. „Od šest tema o kojima se razgovaralo, pet je u interesu susedne nam države”, rekao je njihov lider. „Veća privredna prisutnost srpskih firmi na hrvatskom tržištu, kao i pomoć Srbiji na putu u EU, nama ništa ne znači.”

Nisam se posle svega slučajno setio ocene koju sam od hrvatske ministarke inostranih poslova Vesne Pusić čuo tokom intervjua u Zagrebu prošlog juna: odnosi Srbije i Hrvatske ne treba da zavise od ličnih prijateljstava.

Podrazumevala je onu razdraganu opuštenost Tadića i Josipovića dok bez kravata šetaju Opatijom od koje Srbima i Hrvatima nije ostalo ništa. Dobra lekcija za budućnost. I predsednicima i premijerima.