Dani haosa

Tragična saga sa taocima, usko povezana sa događajima u susednom Maliju, preti da obnovi konflikte sa islamistima u Alžiru, dovede do novog nasilja koje bi regionom širilo nestabilnost i ugrozilo energetske interese Zapada.

Alžir je domovina većine islamističkih grupa koje su se tokom poslednje dve decenije organizovale u dobro naoružane formacije širom severa Afrike i Sahela pokazujući da su uspešno savladale strategiju Al Kaide da deluju samostalno u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Otmica talaca u Alžiru, kao reakcija na „krstaški rat” Francuske protiv islamista u Maliju, pokazuje takođe da su sve ove grupe, okupljene pod širokim kišobranom Al Kaide, spremne da jedna drugoj pomognu.

Pošto je 1991. poništila izbore koje je legalno dobio Front islamskog spasa, alžirska vojska je sve do 2002. vodila rat protiv Islamskog naoružanog pokreta, Naoružane islamske grupe i raznih Al Kaidinih poverenika koji je odneo 150.000 žrtava. Armija se nije ustručavala ni od odmazdi nad stanovništvom.

Obračuni sa islamistima, koje sada okupljaju Al Kaida islamskog Magreba i Salafistička grupa za propovedanje borbe, od tada neprestano traju.

U takvom ambijentu krvavi rasplet sa taocima nije iznenađujući. Teško da je epilog operacije spasavanja mogao da bude drukčiji: alžirska armija, i danas najuticajniji faktor nacionalne politike, bila je podjednako beskompromisna prema teroristima – ali i prema taocima.

To iskustvo, tvrdi se, Alžirci su prošle godine preneli Sirijcima savetujući snage Bašara el Asada. Prethodno su to učinili sa bivšim tuniskim predsednikom Ben Alijem, neposredno pred njegov pad, potom su iste usluge dobre volje ponudili i Hosniju Mubaraku u Egiptu.

Kada su se islamističke „Brigade krvi” pojavile na udaljenom gasnom polju na jugoistoku Alžira, lokalne vlasti reagovale su brzo po ustaljenoj metodologiji.

Bez konsultacija sa zemljama čiji su državljani oteti, pre svega Britanijom, Francuskom ili Norveškom, naređena je vojna akcija uz upotrebu helikoptera.

Pobijeni taoci, čuvena kolateralna šteta, prikazaće se kao žrtve islamističkih militanata. Za mrtve je kasno, ali tragičan epilog nameće neprijatno pitanje: zašto su u Parizu i Londonu tako brzo i olako iskazali puno poverenje da Alžirci odrade posao „po svom”.

Zašto nije kupljeno nešto vremena da se operacija spasavanja talaca pripremi i odradi na način koji bi podsećao na akciju spasavanja talaca iz otetog aviona koju su na aerodromu Entebe u Ugandi 1976. besprekorno izveli izraelski specijalci.

Ovako bezmalo podseća na akciju spasavanja 1.100 talaca u Beslanu, na jugu Rusije, kada su islamski teroristi 2004. pobili 186 dece i 148 odraslih osoba.

Alžirske vlasti saopštile su odmah da neće biti pregovora sa teroristima, što je sasvim legitiman stav, ali ne znači da je akcija morala da bude izvedena na jedini način na koji je alžirska armija navikla: pucaj, pa šta bude.

Zato Francuzi i Britanci sada moraju da progutaju gorku pilulu i da se oko odgovornosti za pogibije stranih eksperata i radnika pridruže vlastima Alžira.

Pitanje je da li je moralo ovako da se završi. I da li se uopšte završilo.