Pešaci đaci ili učitelji

U Srbiji danas ima nešto više od 3.500 osnovnih škola. Tim brojem obuhvaćene su matične škole i njihova isturena odeljenja, takozvane male seoske škole. Od toga u 358 škola sedi do pet đaka, dok u 412 škola ima između šest i deset učenika. Na osnovu istraživanja i procena Republičkog zavoda za statistiku, ovih 770 škola, u kojima ima do desetoro đaka, godišnje državu košta nešto više od 202 miliona dinara. Dakle, 18 miliona mesečno, što, kako se procenjuje, čini oko jedan odsto ukupne sume od koja se godišnje iz državnog budžeta izdvaja za osnovno obrazovanje.

– Naše seoske škole su dotrajale. Neke prostorije se i ne koriste. Sami ih krečimo. Učiteljice farbaju i klupe, stolice. Nema tamo telefon, a kamoli kompjuter. Po tim seoskim mahalama ni u kućama nema stabilnih telefona. Ljudi samo mogu da koriste mobilne telefone. Najgore je što u seoskim školama ne postoji ni ve-ce, koriste se poljski bez vode – objašnjava Slobodanka Stojanović, direktorka Osnovne škole "Braća Milenković" u selu Šišava kod Vlasotinca.

Ova škola ima telefon, računare, dosta je dobro opremljena, ali u njenom sastavu su i četiri "patuljaste škole", tačnije, isturena odeljenja. U selu Sredor jedna učiteljica drži časove za šest đaka, dva su u prvom, a četiri u četvrtom razredu. Svi sede zajedno, u jednoj učionici, u  kombinovanom odeljenju. Nemaju pravo na prevoz, jer niko ne pešači više od četiri kilometra, što je po propisima granica da se dobije školski kombi ili autobus.

Jedna učiteljica predaje deci i u selu Lipovica koje ima sedam đaka. I svi na časovima sede zajedno. Dva učenika su u prvom razredu, tri u drugom, a po jedan đak je u trećem i četvrtom razredu. I oni do škole pešače po nekoliko kilometara, prolazeći kroz doline, preko brda, pored šuma. U selu Crna Bara školu pohađaju samo tri učenika, jedan je u prvom, drugi u drugom, a treći u trećem razredu. Učiteljica svima istovremeno drži čas. Tri puta više đaka ima u Srapežu. Ukupno devetoro dece pohađa prvi, treći i četvrti razred. I svi su u jednom odeljenju i predaje im takođe jedna učiteljica.

– Mališani svakodnevno pešače do škole, po suncu, snegu, kiši. Dođu mokri. Prvo se suše pored peći. Nekada nabuja rečica pa decu iz Sredora zadržimo u školi. Problem je što svi ovi mališani moraju na časove iz engleskog jezika jednom sedmično da dolaze u centralnu školu koja je za neke od njih udaljena i do 12 kilometara. Sada se strani jezici uče od prvog razreda, a da bi se dobio nastavnik za taj predmet odeljenje mora da ima najmanje 15 đaka. Pošto je selo Sredor od matične škole u Šišavi udaljeno nešto manje od četiri kilometra, ta deca nemaju pravo na školski kombi, pa na časove engleskog dolaze peške. Iz ostala tri sela mališani se dovoze kombijem, ali taj prevoz do sela Lipovice ne funkcioniše preko zime, napada sneg i ne može vozilo da prođe. Tada đaci pešače do škole sedam kilometara – objašnjava direktorka i dodaje da se u tim seoskim školama organizuju razne sekcije, da se sa decom radi i posle zvaničnih časova. Tu su i privremene ambulante, u koje dolazi lekar da pregleda stanovništvo.

Povodom ideje da učitelj dolazi kod učenika kući, umesto da deca idu u školu Slobodanka Stojanović kaže: " U tim našim selima nema ni crkve. Pa zar da se i škola ukine?".

Da li bi za decu bilo bolje a za državu racionalnije da se u zabitim krajevima Srbije uvedu takozvane ambulantne škole po uzoru na neke skandinavske modele? Da učitelj jednom do dva puta sedmično dolazi kod mališana kući, umesto da oni svakodnevno pešače po sedam, osam i više kilometara do škole i nazad. Po ciči zimi, a neretko mokri do gole kože.

– Već tri decenije su male seoske, patuljaste, područne škole ili, kako se još zovu, isturena odeljenja, dežurna tema, kaže profesor i nekadašnji dekan beogradskog Učiteljskog fakulteta Mladen Vilotijević, koji je svoj radni vek započeo kao učitelj u seoskoj školi.

Bilo je trenutaka kada se išlo na ukidanje tih škola, zbog racionalizacije školske mreže. Takve akcije su se potom zaustavljale. I centralni komitet Saveza komunista bavio se tom temom i tražen je način kako da se raskine sa trendom gašenja seoskih škola, jer je to za sobom povlačilo i napuštanje sela. Mladi su odlazili, a trebalo ih je zadržati. Zato se smatralo da je najbolje rešenje da škole ostanu, bez obzira na broj đaka, ali da prošire svoju funkciju. Da postanu kulturni i obrazovni centri za sve meštane, a ne samo za decu. Da se u školi organizuje predškolsko vaspitanje, drže kursevi pletenja, šivenja.  Predavanja za decu i odrasle držali su različiti stručnjaci, od veterinara do poljoprivrednih inženjera. Organizovale su se i fotosekcije, pripremale pozorišne predstave – objašnjava Vilotijević, prisećajući se učiteljevanja u Majevici, u školi udaljenoj 17 kilometara od centralne škole.

S obzirom na to da su seoske škole u lošem stanju, sa poljskim ve-ce-om, bez vode, računara i internet-veza, Vilotijević, iako nije zagovornik takozvanih ambulantnih škola i norveškog modela, smatra da je možda bolje pribeći i tom rešenju, ukoliko se sve škole ne doteraju i u sve njih ne uvedu toaleti.

– Taj model po kome učitelj ide po kućama da uči decu dobar je za razvijene zemlje u kojima su standardi života veoma visoki. Žiteljima tih zemalja je sve dostupno. U zemlji kao što je naša mnogo je bolje da postoje seoske škole. U svetu je odavno popularno i učenje na daljinu, ali ni to se u našim seoskim školama ne može primeniti, jer tamo uglavnom nema ni računara, ni internet-veza, čak ni telefona. Funkcije škole moraju se proširiti, da škola postane obrazovni i kulturni centar za sve meštane. Da se u njima prikazuju filmovi, održavaju pozorišne predstave, organizuju kursevi stranih jezika. Uostalom sada ima veoma obrazovanih učitelja koji znaju strane jezike, samo treba stimulisati njihov dolazak na selo. Dati im veće plate, lepo srediti i opremiti škole – smatra dr Mladen Vilotijević.

Nekada je mnogo ulagano u te škole. Seoski učitelji su dobijali stanove. Sklapali su se i ugovori po kojima se posle učiteljevanja po selima sticala prednost na konkursima koje raspisuju škole u gradovima.