Kišne ili sušne, ali sve inflatorne

Po inflaciji od 12,2 odsto Srbija je i u 2012. godina bila rekorder u Evropi. Mnogi su prošlogodišnju visoku inflaciju (o)pravdali sušom. Istine radi, lane je u Srbiji rodilo za 17,5 odsto manje nego prethodne godine, što nas je, prema nekim procenama, koštalo oko dve milijarde dolara. I sadašnji guverner Jovanka Tabaković je za prošlogodišnju visoku inflaciju okrivila sušu. Nedavno je kazala da ,,naša inflacija ima potpuno precizne elemente, koji utiču na njen rast, a to je pre svega visoka zavisnost od cena hrane.”

U Srbiji su godine kišne ili sušne – ali su uvek inflatorne, rekao bi legendarni „Politikin” aforističar Vlada Bulatović Vib.

Suša je u 2012. harala i u komšiluku, ali je inflacija u Bugarskoj lane bila svega tri odsto. Niža je nego u 2011. godini, kada je iznosila 4,2 procenta. U Mađarskoj je prošlogodišnji rast cena bio pet procenata, Hrvatskoj 4,4, BiH 3,1.

Činjenica je, međutim, da je cena hrane prošle godine u Srbiji najviše poskupela. Prema izveštaju Svetske banke za jugoistočnu Evropu, od oktobra 2011. do istog meseca 2012. cene hrane u Albaniji i na Kosovu porasle su oko tri odsto, 5,9 u Makedoniji, 6,8 u Crnoj Gori, a u Srbiji – čak 13 procenata.

Finansijski konsultant Nebojša Katić ukazuje da Srbija spada u malu grupu nemoćnih država, koje i u godinama potpune ekonomske stagnacije, kakva je bila prošla, imaju visoku stopu inflacije. A stagflacija, kako se ovaj fenomen naziva „jedan je od najgorih ekonomskih svetova”.

Zašto nam se to dešava?

– Mnogi su se pitali kako to da Srbija ima recesiju, a da cene stalno rastu. Ali, mi imamo i monopolske strukture, a i velike razlike cena hrane u poljoprivredi, industriji i trgovini – objašnjava Stojan Stamenković, jedan od autora mesečnika Ekonomskog instituta „Makroekonomske analize i trendovi”.

Urednik MAT-a Vladimir Vučković smatra da će, iako sledi povećanje cena pod kontrolom države, inflacija u 2013. godini biti približno upola manja nego u 2012, pa ćemo, izgleda, i dogodine biti rekorderi. Očekivani rast cena o ovoj godini u Srbiji mogao bi da bude čak trostruko veći od prosečnog u 17 država „evrozone”. Naime, evropska Centralna banka očekuje da će prosečni rast cena u 2013. u tim zemljama biti samo oko dva odsto.

Doduše, kretanje inflacije u poslednja dva prošlogodišnja meseca dokazuje tvrdnju predstavnika centralne banke da kretanje cena hrane u Srbiji zaista bitno utiče na ukupan rast cena. Što ne treba da čudi ako se zna da prosečno domaćinstvo za hranu izdvaja oko 40 odsto ukupnih primanja.

Vladimir Vučković je prošlog utorka ukazao da je inflacija, posle ubrzavanja u prethodna tri meseca po prosečnoj stopi od 2,3 odsto, u novembru bila na nuli, a u decembru je iznosila minus 0,4 odsto. Zahvaljujući tome rast cena u 2013. nije premašio očekivanih 13 procenata.

– Pojeftinjenje samo jedne petine potrošačke korpe neutralisalo je poskupljenje gotovo tri petine potrošačke korpe – rekao je Vučković, precizirajući da je reč o pojeftinjenju svežeg mesa, što je posledica masovnijeg klanja stoke posle suše, kao i južnog voća i goriva za vozila – međunarodne cene na koje mi nemamo uticaj.

Guvernerka „priznaje” da su velike oscilacije cena poljoprivrednih proizvoda posledica nekoordinisane politike između NBS i Vlade Srbije. Jer, rekla je, ne može se inflacija držati pod kontrolom samo merama monetarne politike. Kada je o 2012. reč, Tabakovićeva dodaje da je na inflaciju u najvećoj meri uticalo prekomerno trošenje u izbornoj godini.

Nevolja je u tome što se ne arči samo uoči izbora.

– Kad bi problem srpske inflacije mogao da se svede samo na posledice velike letnje suše, Srbija bi bila srećna zemlja – kaže Nebojša Katić. – Cenovni udar bi jednokratno uticao na rast inflacije, a potom bi, bez velikih trauma, bio amortizovan merama ekonomske politike. Srpska inflacija, međutim, od druge je vrste. Srbija previše troši, a premalo štedi i investira.

Pored toga što se previše zaduživala, a olako i pogrešno trošila, država je bila i neredovni platiša. Tako je, pored monopolista u trgovini, proizvodila nelikvidnost privrede. Primoravala je da se privreda dodatno skupo zadužuje i tako dodatno gurala inflaciju.

Konačno, obavezala se Zakonom o rokovima izmirenja obaveza u komercijalnim transakcijama da će od 31. marta sve svoje račune plaćati u roku do 45, dok će preduzeća i preduzetnici svoje obaveze za preuzetu robu i pružene usluge morati da izmire do 60 dana.

Ali, najnovija iskustva govore da i pogrešna i preterana štednja može i te kako da škodi narodu. Neki naši ekonomisti, nasuprot „neoliberalima”, godinama ukazuju da će nam naopaka monetarna politika doći glave. Svakim danom nas je sve manje, a svuda smo višak.

– Centralne banke SAD i Velike Britanije najavljuju veliki zaokret u vođenju monetarne politike – kaže Katić. – Umesto dosadašnjeg fokusiranja na visinu stope inflacije, akcenat će se pomeriti na stimulisanje zaposlenosti i na privredni rast. Stavljajući problem nezaposlenosti u prvi plan, sve velike ekonomije žrtvuju do juče vladajuću monetarnu doktrinu. To je ogromna, tektonska promena. Srpska ekonomska politika se, međutim, ne menja. Ona ostaje nepokolebljivo neoliberalna, pravoverna, čvrsta i istrajna – do potpune ekonomske propasti.

Ipak, ima nade. Guvernerka je više puta ponovila da Narodna banka neće robovati mantri o nevidljivoj i nepogrešivoj ruci tržišta. Nešto slično izrekao je i ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić. Zajedno sa vladom brinuće o stabilnosti cena, ali i o zaposlenosti i privrednom rastu.

Doduše, rast zaposlenosti je najavljen tek za 2014. godinu.