O zaklinjanju i pristojnosti

Neuspeh da se na sastanku lidera najrazvijenijih zemalja sveta u baltičkom letovalištu premoste razlike povodom sudbine Srbije, jer pitanje statusa njene južne pokrajine suštinski se samo tako može čitati, dovelo je do igre potpuno otvorenih karata. Prvo je predsednik Rusije u Petrogradu rekao Vojislavu Koštunici da Rusija nije i da neće promeniti poziciju o Kosmetu i saglasiti se sa Ahtisarijevim planom i na njegovoj osnovi predloženom nacrtu rezolucije u Savetu bezbednosti, sve dok Srbija brani svoj stav zasnovan na Ustavu, Povelji UN, kao i celokupnom važećem međunarodnom pravu. To je stav svake suverene države koja ne pristaje da joj se oduzme deo suverene teritorije, bez rata naravno, a valja podsetiti da je uslov za prestanak rata 1999. godine bila upravo garancija da nema secesije Kosmeta. I tu Srbija nije, niti bi htela da bude, izuzetak. Putinov nastup u Petrogradu, verovatno još više u Hajligendamu, bio je podsticaj predsedniku SAD Bušu da dan kasnije u Tirani javno saopšti "da se ne može beskrajno pregovarati o rešenju statusa Kosova" jer "pre ili kasnije morate reći – što je dovoljno, dovoljno je. Kosovo je nezavisno". Otvoreno potvrđujući ono što smo kao učesnici u bečkim pregovorima već više od godinu dana govorili, da Ahtisarijevi pregovori imaju unapred zadat cilj, Buš je iskazao rečima da svaki plan koji bi podrazumevao produžetak pregovora kao konačan cilj mora imati "izvesnu nezavisnost" Kosova i zapitao se čemu voditi "beskrajne dijaloge o stvari o kojoj smo već odlučili" (sic!) Nije ni čudo što su prištinski mediji ovaj iskreni nastup lidera slobodnog sveta nazvali "zakletvom na nezavisnost", imajući u vidu da se bar među Albancima zna šta zakletva (tj. besa) znači!

Nepristrasni posmatrači sigurno su se već zapitali šta je predsednika najmoćnije svetske demokratije nateralo da takvim potezima javno podrži velikoalbanski koncept, jer zavetovati se na nezavisnost Kosmeta, u sedištu Republike Albanije, ne znači ništa drugo do brisanje svih onih desetogodišnjih fraza zapadnih političara, medija i kreatora javnog mišljenja da tobože narodu na Kosmetu ( "Kosovarima", kako vole da ih krste) treba dati nezavisnost zbog stravičnih zločina koje je Srbija pod vlašću Slobodana Miloševića nad njima počinila, a ne zbog vekovne težnje albanske političke i kulturne elite da žive u jednoj državi, bez obzira na demokratska i istorijska prava suseda i međunarodno pravo.

Bušovu smernicu odmah su počeli da razrađuju diplomati koji gore od želje da pokažu neki američki spoljnopolitički uspeh, kad je već "rat protiv terorizma" u Iraku izgubljen i samo se još odlučuje o roku u kome će se američki vojnici iz njega povući, ili kada u Avganistanu ne daje očekivane rezultate uprkos angažmanu celog (pravilnije bi bilo reći "proširenog") NATO-a. Tako je Nikolas Berns, dan-dva kasnije, poručio da SAD prihvataju da razgovaraju samo o datumu kada će Kosovo postati nezavisno. Međutim ono što dovodi do stvarne zebnje je izjava novog i verovatno još neupućenog, generalnog sekretara UN da "ne treba da gubimo vreme na donošenju odluke". "Apsolutno je neophodno" poručuje Ban Ki Mun sa veb sajta UN "da Savet bezbednosti donese odlučnu i pravednu odluku i odobri Ahtisarijev plan".

Nisu ostali tihi ni novinari, pa je tako londonski "Tajms" u utorak 12. juna istakao da je "najbolja stvar koju je predsednik Buš uradio na turneji po istočnoj Evropi i Balkanu ta što se zauzeo za nezavisno Kosovo i pored pretnji (sic!) Srbije".

Sudbina Srbije i njene južne pokrajine pojavila se tako kao jedno od prioritetnih sučeljavanja SAD i Rusije, pri čemu je EU ostalo samo da tercira SAD-u uz pozivanje na proceduralnu legalnost: EU jeste za Ahtisarijev plan, koji, istina je, prekraja Povelju UN, ali svoju misiju na Kosmet poslaće samo ako to odobri Savet bezbednosti.

No da se vratimo na Bušov "zavet"u Tirani. Da li je to i prvo obećanje koje su SAD dale kosmetskim Albancima? Za valjani odgovor, verovatno bi trebalo da sačekamo par decenija kada će se otvoriti mnogi arhivi, ali postoje mnoge naznake koje upućuju da su Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk, Vesli Klark, kao i verovatno neki drugi, kosmetskim Albancima pre i tokom rata 1999. godine obećali nezavisnost od Srbije. Takva politika je opravdavana okončanjem nasilja i sprečavanjem njegovog ponavljanja koju je državni aparat Srbije sprovodio nad tom nacionalnom manjinom. Tadašnji politički režim u našoj zemlji ocenjen je kao nedemokratski i njegovi čelnici odgovaraju za teške zločine protiv humanosti i ratnog prava. Ali da li je to bio jedini, a kamoli i dovoljan razlog da bi se razbijala jedna država? Sumnju da je to tako opravdava nam okolnost da je današnja Srbija neosporno demokratska država, sa demokratskim ustavom i isto takvim institucijama, a zahtev za legalizacijom separatizma ne samo da nije manji, nego je čak i mnogo otvoreniji i brutalniji. S tim da se sada dodaje i argument da bi konačno odvajanje KiM omogućilo Srbiji da se posveti evroatlantskim integracijama jer odbacuje jedan teg koji je vuče nazad. Pominje se i da stvaranje nezavisnog Kosmeta okončava raspad Jugoslavije i dovodi do preko potrebne stabilnosti na Balkanu koji time postaje spreman za ulazak u EU. Da li zato da prihvatimo predlog američkog predsednika da se Srbiji za nezavisnost Kosova ponudi otvoren put ka EU i NATO i ka boljim odnosima sa SAD?

Takva "nepristojna ponuda" koja pokušava da Srbiju i naš narod stavi u nemoguć položaj, tj. da svoju suverenost i teritorijalni integritet trampi za "bolje odnose" sa državom koja suverenost Srbije na celoj njenoj teritoriji ne priznaje, zvuči u najmanju ruku, apsurdno. Možda je još apsurdnije da se SAD pitaju za to ko će i kad biti član EU. To svakako zahteva izjašnjenje Brisela i zemalja članica EU. Mi mislimo, možda i naivno, da je ideja EU nešto što nema neposredne veze sa politikom SAD, posebno ne sa njihovom spoljnom politikom. Polazimo od toga da je sistem EU dosad najbolji okvir koji je omogućio da evropski narodi žive u miru, uz poštovanje postojećih državnih granica, ljudskih prava i u socijalnom blagostanju. Ako te vrednosti, u srpskom slučaju, ne treba da se primenjuju, postavlja se pitanje da li koncept EU ima neku "tajnu" koja nama nije poznata?

Sva navedena, kao i mnoga druga pitanja i apsurdnosti vladajuća srpska politika želi da prebaci na racionalan nivo: inicijativom za pokretanje pravih pregovora o statusu Kosmeta uz poštovanje opšteg okvira koji obavezuje sve aktere. Opšti okvir bi predstavljalo poštovanje opštevažećih pravila međunarodnog poretka. To je jedini nužan, ali svakako ne i dovoljan uslov za stabilan Balkan i omogućavanje da se i ovde dostignu pomenute evropske vrednosti.