Šta će Srbima EU

Pitanje nije da li će Srbija ući u EU, već – kada? Možda polovinom sledeće decenije? Pošto i ta optimistična procena izgleda daleko, za građane je važno da konačno "odmrzavamo" pregovore da bismo već krajem ove godine mogli potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Zvuči pomalo ironično da smo bili prva zemlja sa kojom je EU potpisala sporazum na osnovu njene zajedničke trgovinske politike, i to još 1967.

U našoj zemlji nije malo evroskeptika, čak naprotiv. Oni kažu da nije suvislo ići u savez s onima koji su nas bombardovali i uvodili nam sankcije. Narodu poručuju da čak i rakiju nećemo moći da "pečemo ko ljudi", a da će i "svinjokolji" biti strogo regulisani. Najviše se poteže pitanje gubitka suvereniteta, kao da nije poznato da posle cara Dušana Srbija više nikada nije imala moć da se autonomno ponaša.

Naša nacionalna valuta neće baš odmah iščeznuti kad konačno uđemo u EU, ali neće ni dugo "poživeti" posle toga (svega nekoliko godina). Imajući u vidu neprijatne reminiscencije iz druge polovine prethodnog veka, kada je dinar u pitanju, malo je onih koji će tada roniti suze, izuzev viška zaposlenih u Narodnoj banci Srbije (ali, tek za deceniju). Ostaće nam u najvećoj meri autonomna fiskalna politika, a to je ono što Srbi najmanje žele: svakako bi im se više dopadalo da im penzije i socijalna davanja stižu iz Brisela.

Unija je i sada najvažniji donator i trgovinski partner Srbije, sa kojom obavljamo skoro tri petine ukupne razmene. Od 2000. došlo je do značajnog rasta našeg izvoza u EU (računa se da će kumulativna vrednost 2007. biti više nego upetostručena). Očekuje se da će porast izvoza na ovo zahtevno tržište biti nastavljen, i to usled asimetričnog preferencijalnog trgovinskog statusa koji uživamo od decembra 2000, ali i restrukturisanja naše privrede, koje, ipak, daje neke rezultate.

Sam Sporazum neće biti od konkretnog značaja za domaće izvoznike, ali će, konačno, pravna forma odnosa sa EU, zbog povećane sigurnosti, privući nove inoinvestitore.

Ipak, kvalitet izvoza u EU u poslednjih sedam godina nije unapređen. Njegovu osnovu čine sirovine i reprodukcioni materijali. Uvoz iz EU (dvostruko nadmašuju izvoz) zasnovan je na industrijskim proizvodima, dobrim delom i kompletnim tehnološkim linijama, bez kojih i to malo proizvoda više faze finalizacije ne bismo mogli da napravimo.

Od izuzetnog značaja je iskustvo uspešnijih tranzicionih zemalja, koje su tokom devedesetih ostvarile drastičnu promenu trgovinske strukture u pravcu robe više faze prerade, i to zahvaljujući sveobuhvatnim reformama, privatizaciji i značajnom prilivu stranog kapitala (one trenutno ostvaruju deset puta veći izvoz u EU, po stanovniku, od nas). Dakle, jasno je da bez ozbiljnog restrukturisanja domaće privrede, koja bi na tržište mogla da izbaci proizvode viših faza prerade, nije moguće ostvarivati mnogo bolje izvozne rezultate.

Srbiji je, međutim, već praktično rezervisano mesto u EU. Uzimajući u obzir sve relevantne ekonomske indikatore (dominantno mesto zemalja Unije u prilivu kapitala, njihov većinski udeo u srpskoj razmeni, kontinuirane migracije radne snage ka državama zapadne Evrope, doznake, uvoz savremenih tehnologija iz EU), ali i političke faktore (želja za utemeljenjem demokratskih institucija, vladavina prava itd.), jasno je da je "evropski put" Srbije bez alternative, odnosno da je tzv. Plan B, praktično – izolacija.

S druge strane, čini se realističnim i verovanje, uzimajući u obzir kulturološki i mentalitetni sklop našeg naroda i njegove elite, da će glas naše zemlje u toj, ne samo ekonomskoj supranacionalnoj integraciji, biti češće disonantan nego što je to uobičajeno za države slične privredne i političke "snage". Naime, od naroda koji je u 20. veku čak četiri puta rekao "ne", iako je znao da ga to vodi u katastrofu ili veliki rizik, ne bi bilo iznenađujuće da i u 21. veku "napravi poneki gaf", ali ovog puta, zbog izmenjenih okolnosti, faktički bezopasan.

Ipak, mnogo je razloga razloga da Srbija ubrza svoj put ka EU, sa čijih prostora su joj oduvek dolazili modernizacijski uticaji.

Gledano strateški, vitalni je interes Srbije ulazak u evroatlantske integracije, jer je to, pored ostalog, najbolji način da ne ostanemo isključeni iz neizbežne globalizacije. Možda nije daleko dan kada će jedan Srbin biti na čelu neke međunarodne organizacije, i to upravo kao delegat EU. A možda će i pasoš naše zemlje opet "biti na ceni".