Najskuplji u Evropi
Iako godinama studenti protestuju zbog visokih školarina, dokazujući da izdvajaju najviše novca ne samo u regionu nego i u Evropi, fakultete to ni ove godine nije zaustavilo da predlože višu cenu studija.
Pečat na tvrdnju da su školarine u Srbiji najviše u Evropi ako se posmatra cena studija na državnim visokoškolskim ustanovama, udario je nedavno i OECD, koji u svom izveštaju, pisanom specijalno za naše Ministarstvo prosvete, doslovce navodi da jeprosečna cena deset najskupljih oblasti studija u Srbiji gotovo dva puta viša od prosečne školarine u Koreji i više od četiri puta iznad prosečnih školarina u državama OECD-a.
Ima i onih koji ukazuju na činjenicu da školarinu plaćaju samofinansirajući studenti, a da su studije besplatne za one najbolje. Ali ni za nabolje nije sve besplatno, tu su udžbenici ili razne naknade koje su opet po analizi OECD-a čak i na najjeftinijim fakultetima u Srbiji – znatno više nego u drugim zemljama.
Realnost je da država nema dovoljno novca za obrazovanje, a ono što izdvaja daje uglavnom za plate nastavnika. Fakulteti koji nemaju sopstveni prihod niti veliki broj studenata, prinuđeni su da se oslanjaju na školarine da bi sastavili kraj s krajem. Ovo zvuči logično i bilo bi razumno opravdanje da nije činjenice da upravo ti fakulteti, poput fizike ili hemije, imaju gotovo najniže školarine u Srbiji.
Oni koji naplaćuju visoke iznose su i najatraktivniji za buduće studente, pa mogu sebi da dozvole školarinu od nekoliko prosečnih plata.
A kada ih pitate kako su došli do cifre od, na primer, 240.000 dinara, preciznog odgovora nema, osim da treba zagrejati učionice, održavati zgradu, a država godinama duguje za troškove.
Studenti i njihovi roditelji se dovijaju kako znaju i umeju: uzimaju kredite, podnose molbe fakultetskim i prosvetnim vlastima. Ima i onih koji stave na jedan tas cenu studija u Srbiji i ono što (ne) dobijaju za svoje pare i prosečnu cenu studija u Nemačkoj i sve ono što tamo dobijaju za (u proseku) 500 evra. Lako je posle toga prelomiti. Zato nam mladi odlaze.
I zato neko jednom mora da preseče – logično je da to bude ministar prosvete. Ali je logično da iza takve odluke stane i cela vlada i da obrazovanje bude prioritet na delu, a ne samo na rečima i u papirima. Sve se dobro zna – ograničiti broj brucoša na pojedinim fakultetima, ako je potrebno i ukinuti neke smerove ili visoke škole, upisne kvote praviti prema potrebama privrede, a ne željama dekana, omogućiti kredite i onima koji nisu budžetski studenti, povećati izdvajanja iz državnog budžeta… Strategija obrazovanja je dobro skrojena, podržavamo sve procente i ideje i treba joj pružiti šansu. Ali, ona se mora sprovesti što pre, zbog onih koji su sada u klupama i još nisu uperili pogled ka Nemačkoj ili Švedskoj, ali i zbog onih koji nisu otišli, a mogli su.