Na začelju Evrope po broju istraživača

Iako je u poslednjim izveštajima različitih evropskih organizacija Srbija navedena kao zemlja koja je najvišenapredovalauulaganjimaunaukuitehnologiju, činjenica je da stanje na terenu ipak nije tako sjajno. Dok Švedska za nauku izdvaja 4,3 odsto BDP-a, a Slovenija 1,5 odsto, mi balansiramo na 0,3 odsto.

Dr Vera Dondur, predsednica Saveta za nauku i tehnološki razvoj RS, kaže da ovih dana polako pristiže oprema koja se kupuje iz kredita, neprekidno beležimo povećan broj publikacija i intenzivniju međunarodnu saradnju, ušli smo na Šangajsku listu…

– Sva oprema koja je skuplja od 100.000 evra biće montirana tokom prve polovine godine, ona između 30.000 i 100.000 je takođe ugovorena i ona će do kraja godine sigurno stići. Nažalost, posle početnog poleta, ova budžetska kriza je pogodila i nauku i pored velikih pritisaka i zahteva nauka je dobila minimalno povećanje za ovu godinu – kaže dr Dondur.

Istraživači će, nastavlja, dobiti povećanje od dva odsto kada su plate u pitanju, ali to ne pokriva ni najelementarniju inflaciju. „Uprkos tome ljude se trude”, ističe, a naša velika prednost u odnosu na svet je i to što imamo oko 5.000 mladih, što je gotovo polovina od ukupnog broja istraživača.

– Još smo jako daleko od zacrtanog cilja da 2015. izdvajanje iz budžeta bude 1,5 odsto i sve ocene koje smo dobili od evropskih institucija govore da je veliki problem upravo to što se ulaganja u nauku ne povećavaju. Mi smo na začelju Evrope po broju istraživača na milion stanovnika – ističe Dondur i dodaje da je problem i što je nauka organizaciono usitnjena.

Kako sve to izgleda u praksi, zavisi od toga da li pitate direktora ili istraživača.

– Problema uvek ima, ali mi smo na našem institutu zadovoljni, čak možemo da kažemo da smo jedan od najopremljenijih na Balkanu. Opremu smo sami kupovali zahvaljujući tome što smo štedeli i radili mnogo na međunarodnim projektima. Plate su prosečne, imamo oko 210 zaposlenih, a sada se otvara prostor i za povećanje – kaže profesor dr Vlastimir Trujić, dugogodišnji direktor Instituta za rudarstvo i metalurgiju u Boru.

On dodaje da se osim domaćinskog poslovanja, gleda i da se privuku i zadrže mladi sa visokim prosekom.

Međutim, nije svuda tako dobra situacija. Oni koji imaju primedbe, ne žele otvoreno da govore za novine, jer strahuju za radno mesto.

– Ako vam neko kaže da je stanje bajno, sigurno ne govori istinu, jer je na institutima stanje kao i u celoj državi, znači siromaštvo… Instituti društvenih nauka su zapostavljeni što se tiče materijalnog davanja, slabija je podrška i u novcu i u opremi, a naročito imamo problema sa izdavanjem časopisa i to u međunarodnim okvirima. Posla je preko glave, a kada uradimo neki zbornik i pošaljemo svojim korisnicima, vladi ili skupštini, niko to i ne pročita – priča nam istraživač sa jednog od instituta društvenih nauka koja je insistirala na anonimnosti.

Ona dodaje da sve to utiče i na rad istraživača koji moraju da se bore za svoju egzistenciju. Na naše pitanje kakve su plate, ona odgovara – dobro je dok su redovne.

U Udruženju istraživača instituta humanističkih nauka kažu da su poslednjih godina nekoliko puta ukazivali na to da je došlo do ozbiljne degradacije istraživačkih institucija i istraživača. Stanje u kome se trenutno nalaze humanističke nauke u potpunosti dovodi u pitanje smisao naučnog rada, ističu, a posebno je poguban sistem projektnog finansiranja istraživača, koji počiva na primeni tržišnih principa u oblasti znanja.

– Aktuelna politika vrednovanja i organizovanja naučnog rada i rada naučnih institucija ugrožava čitavu nauku u Srbiji. Tokom poslednjih nekoliko godina, usled zahteva ministarstva došlo je do hiperprodukcije naučnih radova (ne samo) u oblasti humanistike, što logično dovodi do pada kvaliteta, ali i do obesmišljavanja i istraživanja samih rezultata: naučni radovi često završavaju kao „mrtvo slovo na papiru”, koje zbog zasićenosti tržišta informacija ne uspeva da stigne do svojih korisnika – ističu u ovom udruženju.

Istraživači zato zahtevaju da se kriterijumi za napredovanje u naučna zvanja prilagode tako da se njima ne vrši automatska diskvalifikacija istraživača u naučnim institutima (u odnosu na one sa univerziteta), kao i da se ocenjivanje istraživača i projekata ne obavlja prema broju bodova nego prema realnim rezultatima postignutim u okviru istraživačkih zadataka. Oni zahtevaju i povećanje sigurnosti radnog mesta, uvođenjem dužih projektnih perioda ili povratkom na budžetsko finansiranje.