Vruć hleb na rate

Često u susretu sa životnim problemima zastanemo, klonemo duhom i sve nam izgleda crno. Ali, ne mora uvek da bude tako. S verom, na prvom mestu u sebe i vlastite sposobnosti, i uz malu podršku iz okruženja, sve može da krene drugim tokom.

Kreditne linije Fonda za mikrorazvoj bile su od velike pomoći Nebojši Ristiću, raseljenom sa Kosmeta, kada se našao daleko od ognjišta.

U Čačak, gde sada živi, došao je bez igde ičega, prinuđen da sa suprugom i tri sina život počne iz početka. Saznanje da Fond za mikrorazvoj daje kredite, između ostalog, i raseljenim licima, dalo mu je 2000. godine novu nadu. Konkurisao je i dobio prvi kredit, u vrednosti tadašnjih hiljadu maraka. U to vreme bavio se sitnom preprodajom na pijaci, ali je rate vratio pre ugovorenog roka. To mu je napravilo prolaz, pa je kao uredni "vratiša" pokušao ponovo.

Drugi put ista priča: odobrena sredstva opet iskorišćena namenski, a rate vraćene na vreme. Stečeno poverenje otvorilo mu je vrata za treći ciklus i još veća sredstva. U novembru 2005. godine rešio je da proba četvrti put, i da uz pomoć Fonda za mikrorazvoj u novoj sredini otvori pekaru. Ideja o pekari nije bila bez osnova – Ristić je godinama u selu Štimlje, gde je živeo do 1999. godine, imao, pored mesare, i pekaru.

Bez problema je dobio 5.000 evra sa rokom otplate na dve godine. Kako nije imao ništa od opreme, uspeo je da pronađe i pod zakup uzme lokal sa najpotrebnijom opremom. Dobijena sredstva iskoristio je za nabavku dostavnog vozila i veće količine brašna, soli... Sada je pri kraju otplate četvrtog kruga kredita.

Početak je bio težak, konkurencija u gradu velika, trebalo je dokazati se. Zna se da svaki pekar ima svoju tajnu, tako i Nebojša primenjuje različite tehnologije kod mešenja hleba i lepinja za koje se testo posebno priprema. Osim mešenja testa u mesilici, sve ostalo se radi ručno što, prema Nebojšinim rečima, najviše utiče na kvalitet, presudan za pridobijanje mušterija. Testo mora malo da odstoji i da se bar dva puta premesi, tek posle se ručno oblikuju vekne ili ono što je poručeno. Sledi narastanje u komori, a potom pečenje u peći zagrejanoj od 280 do 300 stepeni. A to je skoro dva sata posla za jednu turu – od kada se testo zamesi pa dok ne izađe iz peći.

Vruć hleb, lepinje, burek i peciva, pripremani po Nebojšinom receptu i pečeni u pećima na drva, postali su traženi, a to je iziskivalo i mnogo više rada. U posao je uključena čitava porodica: supruga Radica, a posebno trojica sinova dorasla da pomognu ocu. A kako i ne bi kad je najstariji Dejan, na koga se pekara i vodi, završio za pekara i kuvara, srednji sin Goran takođe ima diplomu pekara, a njihovim stopama ide i najmlađi, sedamnaestogodišnji Nikola.

Radi se celu noć, smenjuju se, a prva pauza je oko pet po podne sledećeg dana, tek da se dva-tri sata odmore pre nego što počne noćna smena. Na svaka tri sata iz furuna izađu vruć hleb, lepinje, onda Nebojša, kao jedini vozač, krene da razvozi porudžbine za prodavnice i restorane.

Ristići su zadovoljni postignutim u prvoj poslovnoj godini. Bitno im je da kad se svedu računi – kirija za lokal, kirija za stan, mesečna rata kredita od 260 evra – sve što pretekne ostane u kući i ima dovoljno za pristojan život.