Diplomatsko ćutanje

Od 27 ekonomskih diplomata, koje je Srbija pre tri godine poslala u svet, sedmoro će uskoro biti vraćeno kući. Šestoro iz komšiluka: iz Skoplja, Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Budimpešte i Ljubljane, a jedan iz Kijeva. Zvanično je rečeno da su povučeni posle analize njihovog učinka –nisu postigli rezultat koji bi opravdao njihov dalji boravak u tim zemljama.

Ovo je samo prvi korak, rekoše nadležni, jer državni troškovi još moraju da se krešu, pa time i izdaci za rad tih ekonomskih diplomata, koji su bili četvrti prioritet spoljne politike prethodne vlade. U svet su poslati sa zadatkom da pomognu što veći priliv nama tako neophodnih stranih direktnih investicija, ali i da ispitaju tržišta zemalja u kojima se nalaze kako bi se povećao izvoz naše robe.

Vraćanje sedmoro od 27 javnost, razume se, različito komentariše. Najglasniji su oni koji tadašnjem, ali i sadašnjem ministru Mlađanu Dinkiću, ne mogu da oproste što je na račun države dobro uhlebio svoje kadrove. Da je njih neko pitao – oni ne bi ni išli, a zbog rđavih rezultata, svi bi već bili vraćeni. I to odavno.

Taj odijum prema ekonomskim diplomatama od početka njihovog pominjanja do danas najviše ide na dušu Dinkiću. Njegov stav je bio da su ekonomske diplomate neophodne baš u vreme nadolazeće svetske ekonomske krize, nadajući se da će Srbija još profitirati dok drugi budu grcali.

Ali, godine su prolazile, a da ništa nije moglo da se sazna o njihovom učinku. O tome koliko koštaju poreske obveznike čula su se samo nagađanja, nikada zvaničan podatak.

Srbija je lane napravila šest milijardi evra trgovinskog deficita. To je razlika između našeg izvoza koji je bio oko devet, a uvoz oko 15 milijardi evra. Bez sumnje naša najslabija karika ekonomske politike i stvarnosti. Da li su naše ekonomske diplomate mogle nešto da učine da se ovaj strašan deficit donekle „ispegla”? Niko ne zna. Izveštaji o njihovom radu nikada nisu javno predočeni poreskim obveznicima. A račun je jednostavan: uporedi se podatak koliko je poslova napravi svaki ekonomski ambasador i to se uporedi sa sa troškovima njegovog boravka u stranim prestonicama.

Da li je na tim mestima bilo pravih ljudi koji znaju spoljnu trgovinu i poseduju veštine za privlačenje stranih investitora i prodaju naše robe? Niko ne zna. Možda je i bilo. Diplomate od karijere kažu da bez dobre unutrašnje, ne može biti ni uspešne spoljne politike. Ovo, sigurno, važi i za ekonomsku diplomatiju. Ona može da ispuni zadatak – da privuče strane investitore i poveća izvoz – samo ako je država kod kuće stvorila konkurentne uslove za uspešno poslovanje. Srbija se, međutim, na gotovo svim svetskim listama po uslovima za ulaganja i dobijanje raznih dozvola nalazi na donjoj polovini svetskih država. Da li su to mogli da prevaziđu ti ljudi? Sigurno ne. Ali, onda nije trebalo ni da odlaze iz zemlje.