Romeo i Julija u mekanim patikama

Nisam planirala da radim van granica svoje zemlje, ali su se granice same nametnule. Već početkom devedesetih, radeći u Skoplju, putovala sam sa pasošem, a inostranstvo su postale i bivše republike Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, tako da je pojam „inostranstvo” za mene postao vrlo relativan.

Navikla sam da putujem tamo gde me pozovu, kao deo ekipe reditelja sa kojima već godinama sarađujem, kaže kostimografkinja Angelina Atlagić, koja je nedavno kreirala kostime za velike zvezde ruskog baleta Nataliju Osipovu i Ivana Vasiljeva, Olesija Novikova i Leonida Sarafanova, u predstavi „Romeo i Julija”, koja je izvedena na sceni Mihajlovskog teatra u Sankt Peterburgu.

Poslednjih godina Atlagićka je mnogo više angažovana u inostranstvu nego u domaćim pozorišnim kućama. Sa Slobodanom Unkovskim sarađuje preko dvadeset godina u Beogradu, Skoplju, Atini, Visbadenu.

Sa Tomažom Pandurom je prvi put sarađivala u Solunu 1997. i kasnije od 2005. u Španiji, sa Aleksandrom Popovskim u Makedoniji, Sloveniji, Italiji, Istanbulu. Ivan Popovski otvorio joj je vrata ruskog pozorišta i sa njim je sarađivala u čuvenom Baljšoj teatru, a koreografa Naća Duata upoznala je na svojoj prvoj premijeri u Madridu.

– Sa Duatom sam najpre radila na predstavi „Baroko” u režiji Tomaža Pandura. U međuvremenu je postao umetnički direktor u Mihajlovskom teatru i pozvao me prošle godine da radim scenu i kostime za balet „Uspavana lepotica”. Iako je Duato koreograf modernog baleta, upustio se u avanturu rada na klasičnoj baletskoj predstavi – priča Atlagićka.

Kostimografija za „Uspavanu lepoticu” je nominovana za nagradu „Zlatna sufita” i ušla u izbor od tri najbolje kostimografije u Sankt Peterburgu za 2012.

– Posle toga je usledio i poziv da kreiram kostime za predstavu „Romeo i Julija”. Ovoga puta koreografija je bila moderna, u mekim patikama i sa slobodnom formom pokreta, bez klasičnih pantomimskih delova. Bio je veliki izazov ispratiti Duatovu brzu koreografiju modernih linija u renesansnim kostimima – objašnjava naša sagovornica.

Boraveći radno širom Evrope, Angelina Atlagić sticala je razna iskustva i došla do zaključka: „Pozorište je uvek isto na svim meridijanima, ali postoje i razlike u organizaciji posla, u pristupu realizaciji kostima, načinu izrade...”

– Nemci su, po mom mišljenju, na prvom mestu. Dobra organizacija je odlika njihovog mentaliteta. Njihove pripreme su temeljne, a počinju godinu dana do šest meseci pre samog početka proba. Već tada moram da imam skice, makete, potpuno razrađen kostimografski koncept. Kada radim u novoj sredini trudim se da moj pristup bude drugačiji od onoga što je njihova tradicija ili trend. Tako sam u Visbadenu za „Lotu u Vajmaru” odlučila da radim istorijsku rekonstrukciju epohe u kostimu, jer je u njihovom pozorištu veoma prisutan trend osavremenjivanja i stilizacije. U Rusiji je dominantna klasika zbog veoma jake tradicije, ali sam kao gost iskoristila priliku da uradim nešto drugačije, da u klasični baletski kostim unesem elemente savremene mode. Za „Medeju” u Španiji, inspiraciju sam pronašla u balkanskom folklornom kostimu – priča Atlagićka i dodaje:

–U pozorišnom dizajnu postoje trendovi, kao i u drugim umetnostima, ali je potrebno uneti i dozu originalnosti. Dati svoj lični pečat. Današnja pozorišna publika je drugačija od one pre 50 godina, pa samim tim i dizajn mora biti u skladu sa savremenim ukusom. Gledala sam „Romea i Juliju” u Marijinskom teatru, takve predstave su kao muzejski eksponati, u kojima je sve konzervirano, koreografija, scena, kostim, ali i univerzalna umetnička vrednost koja je neuništiva. Zbog toga danas velike operske i baletske kuće u svetu rade na osavremenjivanju klasike, pre svega u tom vizuelnom delu – kaže kostimografkinja i odgovara na pitanje da li će se možda u nekom budućem periodu okrenuti modi:

– Stekla sam profesionalnu deformaciju da sve gledam kroz priču, dramaturgiju, lik i karakter, teško bi mi bilo da se bavim čistom formom. Morao bi to biti neki veliki izazov ili inspiracija da se okušam u modnom dizajnu. Mislim da je vrlo različit pristup u kreiranju scenskog i savremenog modnog kostima. Scenski kostim mora da nosi odlike lika i karaktera, on je osmišljen tako da u svom kroju, boji i materijalu govori o vremenu i mestu, psihološkom stanju dok to nije potrebno za modni kostim. Mislim da se moda i kostim u poslednje vreme prepliću. Ovo što sada gledamo kao atraktivne revije zapravo je scenski kostim, način izrade preuzet je iz pozorišnih radionica, farbanje, patiniranje, aplikacije, prenaglašeni detalji, stilizacija neke istorijske epohe. U isto vreme na sceni vidimo potpuno savremene kostime, gotovo kao sa ulice.