Srbija razgovara: Marijin zakon

Slobodan Jovanović ne želi da se izgovara ime zločinca koji je 26. juna 2010. godine u Starim Ledincima silovao i ubio njegovu osmogodišnju ćerku Mariju. Napisao je predlog „Marijinog zakona” koji sada čeka martovsko zasedanje Narodne skupštine.

Da li najstrože kazne i javni registar pedofila i silovatelja mogu pomoći u sprečavanju zločina, za „Politiku” govore Marijin otac Slobodan Jovanović i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan Škulić, predsednik Udruženja pravnika Srbije.

Politika: Okrivljeni je umro u pritvoru od srčanog udara, na dan kada bi Marija napunila osam godina. Da je ostao živ, kako bi bio osuđen?

Škulić: Ovde postoje dva krivična dela – silovanje i teško ubistvo, u sticaju. Jer, u pitanju je umišljajno, a ne nehatno lišenje života. Za to je predviđena maksimalna kazna, od 30 do 40 godina zatvora.

Jovanović: Po zakonu on bi mogao biti osuđen do 18 godina jer je to maksimalna kazna za silovanje sa smrtnom posledicom. Smatram da bi zakon morao da odredi maksimalnih 40 godina za ovakve slučajeve.

Politika: U slučaju trogodišnje Katarine Janković, Tužilaštvo je najpre teretilo počinioca za najteži oblik silovanja, ali je zločin prekvalifikovan na teško ubistvo, pa je osuđen na 40 godina zatvora.

Jovanović: Nije potrebna nekakva pravna gimnastika da bi ovi zločinci bili osuđeni maksimalno. Jer, ne postoji teži zločin od silovanja deteta. Za to treba odrediti najtežu kaznu i kraj priče. Ne postoji ništa gore.

Škulić: Silovanje je uvek umišljajno, a ako usled toga dođe do smrti žrtve, ona se pripisuje nehatu počinioca i zato je za najteži oblik silovanja predviđena kazna do 18 godina. Ako je počinilac sa umišljajem ubio žrtvu koju je prethodno silovao, onda će biti osuđen za teško ubistvo i za silovanje. Propisana kazna je od 30 do 40 godina.

Politika: Da je devojčica ostala živa, kakva bi kazna bila?

Jovanović: Do 12 godina zatvora. Ne bi mogao više dobiti.

Politika: Upravo zbog toga predložili ste da država, pomoću javnog registra i nadzora, ima kontrolu nad takvim osuđenicima koji izlaze iz zatvora obično posle nekoliko godina.

Jovanović: Slični zakoni su doneti u SAD i Velikoj Britaniji, nazvani po deci koja su stradala. Mariju ne mogu da vratim, ali uzeo sam sebi za pravo da napišem predlog antipedofilskog zakona, da bi se ubuduće zaštitila sva druga deca. Posle zločina javnost je bila ogorčena, a tadašnji državni sekretar Slobodan Homen izjavio je da će pedofili dobiti narukvice za elektronski nadzor, ali to se još nije desilo. Bilo je u medijima i poziva za vraćanja smrtne kazne i uvođenje kastracije. Međutim, to nije rešenje. Tražio sam da se podignu zakonski minimumi kazne, koji su katastrofalno niski. Dijapazon kazne za silovanje je od pet do 18 godina, a za ubistvo od 10 do 40. Da li neko može da objasni koliko treba nečije dete da se upropasti za deset godina zatvora a koliko za 40? Kakvo je to diskreciono pravo sudije? Kazne moraju biti oštrije, od 30 do 40 godina. Smatram da bi to bila prava preventiva.

Škulić: Ovo su najteža krivična dela, jeziva i zastrašujuća i teško da ima nekoga ko ne bi poželeo najstrožu kaznu. Ja bih za takva dela uvek poželeo smrtnu kaznu, ali ona kod nas nije moguća jer smo je ukinuli da bismo pristupili Savetu Evrope. Kazna od 30 do 40 godina za ove zločine jeste adekvatna. To je skoro kao doživotni zatvor, koji bi bio još adekvatniji, ali mi nemamo tu vrstu kazne. Hemijska kastracija ništa bitno ne rešava, jer često u ovakvim slučajevima nije reč o klasičnoj obljubi, već o drugim vrstama seksualnog zlostavljanja dece, koje će učiniti i kastrirani zločinac. Zato je najvažnije napraviti jedan mehanizam u kome bi prevencija bila maksimalna.

Jovanović: Najvažnija preventivna mera bilo bi uvođenje javnog registra pedofila, onih koji su procesuirani i osuđeni tokom poslednjih 20 godina, uključujući i takozvane internet pedofile. Verujem da bi taj registar bio pretnja svim pedofilima, koji bi na taj način bili obeleženi i stigmatizovani.

Škulić: Tu spadaju oni koji su osuđeni na kraće kazne i koji će dočekati izlazak na slobodu, a za najteže ovakve zločine treba izricati najstrože kazne tako da oni više nikada ne vide slobodu. Takođe, treba uvesti pravilo da, kada je neko osuđen za bilo koje delo učinjeno na štetu dece, ne može da konkuriše za posao vaspitača, učitelja, čak ni domara u školi. Uvođenje registra pedofila može da bude mač s dve oštrice jer ne bi bilo dobro da država time skida odgovornost sa sebe tako što upućuje građane da prate registar pedofila.

Jovanović: Setimo se slučaja u selu Vračev Gaj kod Bele Crkve. Osuđenik na četiri i po godine zatvora za silovanje starice i mentalno zaostalog dečaka pušten je posle tri godine zbog dobrog vladanja, a imao je pri tom i jedno bekstvo iz zatvora. Po izlasku na slobodu ubio je čoveka i pokušao da siluje njegovu ćerku. Mnogo je takvih slučajeva. To je meni bio motiv da napišem pismo Vladi Srbije jer nijedan stručnjak nije ponudio rešenje. Da li ja, koji sam polupismeni bravar, treba da ukazujem na sve to ili pravni stručnjaci treba da nađu rešenje?

Škulić: Pravi način bilo bi nešto što bi se formalno nazivalo nekom vrstom zaštite i pomoći učiniocima posle izdržane kazne, tako što će država imati mehanizam da proverava kako se takav bivši osuđenik snašao na slobodi, kako se ponaša, da li se zaposlio, da li pohađa neke kurseve, neku školu. To bi formalno bila neka vrsta pomoći i podrške bivšem osuđeniku da se uklopi u sistem, a praktično bi se time kontrolisalo da li se on ponovo upušta u ponašanje koji vodi ka novom zločinu.

Jovanović: Resocijalizacija pedofila se pokazala kao neuspešna. Jedan Nemac je 2008. godine pušten na slobodu posle 20 godina zatvora. Bio je osuđen za silovanje devetogodišnje devojčice. Na slobodi je imao policijsku pratnju, ali su mu vremenom postepeno smanjivali mere nadzora jer je bio primer uspešne resocijalizacije pedofila u Nemačkoj. Kada su mere nadzora potpuno ukinute, posle sedam dana je počinio isti zločin i odmah je vraćen u zatvor, a imao je 49 godina. Tako se Nemačkoj obila o glavu ta „uspešna” resocijalizacija pedofila.

Politika: U SAD policija obaveštava građane putem interneta da je određeni osuđenik, iz kategorije seksualnih predatora, izašao na slobodu i da živi u njihovom komšiluku.

Škulić: Smatram da je to licemerno jer država tako pere svoju savest prebacujući odgovornost na građane. Pedofil može biti prijavljen na jednoj adresi, a da učini zločin da drugom kraju države. Javni podaci o pedofilima nisu pomogli Americi. Stopa takvih zločina tamo je i dalje mnogo veća nego u Evropi. Zato mislim da treba da uvedemo neku vrstu staranja države o pedofilima posle izdržane kazne zatvora, samo u cilju da ne ponove zločin.

Politika: Da li je naš sistem dovoljno razvijen da ima mogućnost da prati te osuđenike kad izađu iz zatvora?

Škulić: Nema zaštite koja je apsolutno sigurna. Ali, Srbija po broju tih dela ne spada u evropski vrh. Iako su takvi zločini u centru pažnje javnosti, nema ih previše u Srbiji, a to bi upravo omogućilo državi da lakše kontroliše te osobe posle izdržane kazne. Zato je, i bez zakona, veoma važno da policija ima bolji kontakt s građanima, da im daje informacije i da od njih dobija informacije.

Jovanović: Kada je Marija stradala i kada je pala sumnja na tog komšiju, policija je odmah znala o kome je reč. Izgovarali su neku šifru, s nekom skraćenicom. Oni su znali da je taj to spreman uraditi. Policija je znala da je on učinio silovanje pre 20 godina, iako nije osuđen, a da je sud radio svoj posao ta žena ne bi bila stigmatizovana i on bi mogao da se nađe u registru silovatelja. Međutim, ovako, i da smo imali taj registar, on ne bi bio u njemu, ali policija je znala šta je uradio.

Politika: Vi niste znali za to?

Jovanović: Ne. Da sam to znao, nikada ne bih kupio plac u njegovom komšiluku niti bih dopustio da njegova sestra čuva moju decu. Niko me nije upozorio na njega. Tek posle zločina, govorilo se da je jednom bio prijavljen zbog silovanja, ali je ta žena povukla prijavu, pa nikada nije osuđen za to, već je lečen od alkoholizma.

Politika: Kako bi „Marijin zakon” regulisao kontrolu silovatelja i pedofila?

Jovanović: Posle izdržane kazne javljali bi se na svakih tri do šest meseci u stanicu policije ili u centar za socijalni rad. Za njih bi bili zaduženi određeni službenici, kao što su u Americi nadzornici uslovnog otpusta. Oni bi vodili računa gde osoba živi, kuda se kreće, da li je promenila mesto boravka, da li negde radi, da li ima potrebe za lekarskom ili nekom drugom pomoći.

Škulić: Kod nas se sada uvode poverenici koji se staraju o uslovnoj osudi sa zaštitnim nadzorom, pa se njihov posao može proširiti i na kontrolu bivših osuđenika za silovanje i pedofiliju. Takva kontrola mora biti propisana i Krivičnim zakonikom i Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija jer je reč o posebnoj zaštitnoj meri koja se izvršava posle izdržane kazne zatvora. Treba pronaći način i sprovesti to u delo.

Jovanović: Za to se zalažem. Neka stručnjaci to pravno uobliče da što pre zaživi i da bi svi mogli da se vladaju po tim zakonima. Moj cilj je da se uvedu takve represivne mere koje će odbiti silovatelje, da nijedno dete više ne strada.