Zločin i strast u Boki

Sve u romanu „Učenica profesora Džojsa” Ljiljane Tomanović Ponomarev počinje u kosmopolitskom Trstu, pred Prvi svetski rat, gradu koji vrvi od različitih naroda i jezika, bogatstva dijalekata. Tu Irac Džejms Džojs podučava jednu mladu Bokeljku Mariju Manju Janković, kćerku kapetana Boža Jankovića, o slobodi, modernom duhu, izbegavanju predrasuda, a po formuli: „Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iz života iznova stvarati život”. Ovu knjigu objavila je izdavačka kuća „Laguna”, a u suženom izboru razmatrao je i nedavno „Ninov” žiri. Priča prati Manju kroz vreme, ona postaje ljubavnica barona De Rosetija, zbog čega je porodica vraća u Boku Kotorsku i naprečac udaje. Iz dosadnog braka ona beži u nove avanture, strasno se vezuje sa mlađeg ljubavnika, i sve vreme dopisuje se sa Džojsom.

Ljiljana Tomanović Ponomarev naučni je i stručni prevodilac sa francuskog jezika, živi na relaciji Beograd – Petrovac na Mlavi –  Herceg Novi – Ženeva. Objavila je i romane „Sestra moja Erika” (nagrada „Kočićevo pero”) i „Igre i ogledala”. Iz razgovora sa ovom književnicom saznajemo da je ideja za „Učenicu profesora Džojsa” proizašla iz istorije njene porodice, a zatim i dve fascinacije: Bokom Kotorskom i delom „Uliks” Džejmsa Džojsa, odnosno njegovim stilom i jezikom (čitanim u izvanrednom prevodu Zorana Paunovića).

– To je fascinacija Bokom, prvenstveno zbog mog bokeljskog porekla po očevoj liniji i kuće stare gotovo dvesta godina, koja baštini i čuva porodičnu tradiciju. A Trst koji opisujem bio je kosmopolitski grad i slobodna luka, pod austrougarskom vlašću, isto kao i Boka, pa kao takav obećana zemlja za bokeljske pomorce i brojne članove moje porodice, čije jedrenjake i trgovinu su ugrožavali i kasnije dokrajčili tršćanski brodovi na paru. Porodična tradicija i vezanost za jedan geopolitički topos u nestajanju, bili su za mene izazov da ih oživim i sačuvam od zaborava baš kroz ovu romanesknu formu – kaže naša sagovornica, dodajući:

– Lik glavne junakinje Manje Janković nastao je iz kombinacije autentičnih likova mojih baba-tetaka, rođenih i školovanih u Trstu, baš u vreme koje opisujem, kao i nekih kasnijih mlađih likova, aktera porodičnih skandala, zbog čega ima dosta istinitih elemenata i mesta u mojoj priči.

Međutim, prema objašnjenju Ljiljane Tomanović Ponomarev, lik Džejmsa Džojsa jeste čista imaginacija, ali zasnovana na biografskim i literarnim elementima.

– Teoretski bilo je vrlo mogućno da su se moja junakinja i pisac u nekom društvu upoznali, ili da joj je Džejms Džojs bio profesor. Za potrebe romana pažljivo sam proučila život i kretanje velikog pisca, dok je boravio u Trstu. Spojiti ih, izgledalo mi je zanimljivo zbog sličnosti koju sam zamislila da je između njih postojala: oboje su, svim svojim bićem, težili slobodi i modernosti, a kao protivteg su imali sopstvene konzervativne i tradicionalne sredine od kojih su hteli da pobegnu – smatra autorka.

Ovaj roman opisuje burna vremena, pred Prvi svetski rat, u kojem je i pitanje jedinstva i slobode Južnih Slovena bilo aktuelno; zatim stvaranje nove države, pa Drugi svetski rat…

– Kad ste svedok nestajanja neke tekovine, nacionalne ili državne, za koju znate da su se borili nizovi generacija, ili su o njoj snevale, i što je najgore, prolivale reke krvi za nju, pitate se gde je u svemu tome ljudska jedinka, biće, njegov život, u šta je potrošen njegov talenat, sposobnost da voli, stvara…A onda sam našla kod Džejmsa Džojsa, koji je sve to isto preživljavao, opredeljenost za utapanje u evropski moderni duh, nasuprot irskom folklornom nacionalizmu i religijskom konzervativizmu: „Jesam Irac, ali Irac evropskog duha, prosvećen, a ne zatucani katolik i nacionalista. Da. Irac koji voli operu, a ne onaj koji veruje da nema lepše muzike od irskog folklora i tanca, živeći moralno, mentalno i duhovno u prošlosti, zarobljen mitovima.” 

U celoj ovoj bokeljskoj fascinaciji i tradiciji, za nju su, kako kaže, posebno bili intrigantni ženski likovi, jer su delovali kao da su izašli iz evropskih romana.

– Naime, u Boki su žene iz bogatijih porodica vekovima bile relativno obrazovane, ravnopravne naslednice očeve imovine, žene sa mirazom, svetske putnice na jedrenjacima svojih očeva, braće, ujaka, muževa, za razliku od ruralnog preovlađujućeg modela, koji je kod žene tradicionalno veličao njeno paćeništvo, žtrvovanje, odricanje od života, od ženstvenosti… – kaže naša sagovornica.

Manja, moderna devojka, stasala na početku 20. veka u Trstu sa svim novim idejama, strasna, ispunjena žudnjom za daljinama, najednom se, iskompromitovana ljubavnom vezom sa oženjenim muškarcem, zatiče po svršetku rata u jednoj maloj, konzervativnoj sredini, u dosadnom braku, sa dosadnim mužem….

Zaslepljena ljubomorom, Manja je počinila zločin i bila prinuđena da sa tim živi. Njena starost, po ovoj priči, predstavlja paradigmu za sudbinu talentovanih i autentičnih individua na našim prostorima, uvek tesnim i netrpeljivim za takve kao što je ona bila, a koje, po pravilu, završavaju tragično.