Levi i desni evroskepticizam

Januar je protekao u svečanom i u restaurativnom duhu. Krsne slave i svetosavski balovi. Na jugu Srbije ruše se spomenici i groblja, „Naši” se digli, nevladine se uzbudile, kralja vratili. Na zgradi Rektorata osvanuo je grafit „Srbi i Hrvati braća”, ali je odmah prešaran i ispisano je „Smrt ustašama”. Govor mržnje ili patriotizma? Svaka kriza u nas obnavlja sukobe između patriota i „poštenih plaćenika”, a sukobi oko mrtvih još najbolje simbolizuju identitetske sukobe između živih. Nisu svaki, ali pomenuti sukobi jesu neprogresivni. Ništa iz njih korisno ne nastaje. Ne jenjava nekrofilna idejna klima zarobljena prošlošću. Lažni sukobi oko identiteta više od 20 godina marginalizuju levicu i pitanje preživljavanja. Spontano čine kapitalizam neupitnim. A u Nemačkoj je kriza neoliberalizma podstakla kongrese intelektualaca o komunizmu. U Hamburgu se krajem prošle godine pojavio dvotomni zbornik „Ideje komunizma”. U centru su S. Žižek, A. Badju i A. Negri. U nas o tome muk, osim kod dela studenata. Tamo se sistemski napada neoliberalizam, u nas levica hoda na prstima. Tamo se debatuje o alternativama, u nas se bivši komunisti svađaju oko izdaje nacije i države. Liberali nameću bankarsko mišljenje. „Ako evro propadne, propašće i Evropa”. Neće. Nije evro bit Evrope. A šta je bit?

Pre odgovora, treba malo demistifikovati galamu koja zbunjuje. Domaći konzervativci se žale da u državi vladaju NVO, dok NVO firme tvrde da u državi reč vode patrioti. Autonomaši se okreću Briselu, unitaristički konzervativci grde EU. Stiče se utisak da dominira sukob između evrofilnih liberala i evroskeptičnih konzervativaca. I jeste tako. A zašto? Nema organizovane levice. Navedena podela je dublja što je levica slabija. I obrnuto, „turbopatriote” i „veleizdajnike” može izmiriti samo opasnost od jake levice. Već viđeno u DOS-u. Ali, levica se sporo budi jer se protest protiv socijalne bede još uspešno preusmerava u protest protiv nacionalne bede. I u Vukovaru i u Preševu. Dodatnu zabunu stvara i to što i levica kritikuje Brisel, pa se stiče utisak da je bliska desnici. Nikako, to su različite kritike EU. Levica kritikuje kapitalizam, desnica multikulturalizam. Levica se protivi vašingtonskom imperijalizmu kao kolonijalnom izrabljivanju siromašnih, desnica u njemu vidi porobljavanje nacija. Desnica tvrdi da nema više levice i desnice, postoje samo patrioti i izdajnici. Levica kaže ne, sve dok god postoji izrabljivanje, gornja podela je legitimna. Levica se protivi religijskom zamagljivanju nejednakosti i ističe antifašizam, desnica brani crkvu i anti-antifašizam. Levica je za saradnju sa susedima, desnica traži Rusiju, i to pravoslavnu. Levica je za kritički, desnica za slepi patriotizam. Prvoj je bliži Trebinjac Srđan Aleksić, drugoj Arkan. Levica kritikuje sve nacionalizme uključujući i onaj vlastite nacije, desnica sve izuzev vlastitog. Levica opominje da svaki nacionalizam nečujno prelazi u šovinizam i fašizam, desnica se ljuti i viče da je fašizam iskustvo drugih. Od istog prigovora desnica se brani oksimoronskom kovanicom o autošovinizmu izdajnika. I dodaje, i mi patriote smo protiv bede i protiv tajkuna. Možda i jesu, ali nije zgoreg setiti se kako su uoči Hitlerovog osvajanja vlasti nacisti ubeđivali svoje sunarodnike komuniste: „Hajde da najpre zajedno osvojimo svet, a posle toga ćemo opet svi zajedno u socijalnu revoluciju”. Svaka sličnost sa albanskim, srpskim i hrvatskim socijalnim patriotima je, naravno, slučajna.

Zato levici ne treba kačiti desničarski evroskepticizam. Levica nije protiv kulturne nego protiv neoliberalne Evrope. Nije protiv nacije, nego protiv autoritarnog nacionalizma. To što je hegemoni govor o dužničkoj krizi zamaglio kulturne vrednosti Evrope i sveo je na banku ne znači da nema i nebankarske kulturne Evrope od Marksa do Brehta. Vrh kulture Evrope jeste prosvetiteljstvo sa individualizmom i solidarnošću. Zato i neće počasti Konstantinu Velikom u Nišu pomoći Evropi jer suština Evrope ne leži u zavađenim onostranim svetovima hrišćanskih konfesija, niti u trezoru bogatih, nego u razmađijanoj svetovnoj kulturi. Više Evrope znači više kulture. Ali kako, kada u neoliberalnom budžetu EU od 133 milijarde evra kulturi pripada manje od jedan odsto. Nije se onda ni čuditi što je i kulturni odgovor tamjanom odimljenog srpskog januara definitivno restaurativan.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu