S kraljem na kladionice

Na XVI redovnoj godišnjoj skupštini Jugoslovenskog nogometnog saveza, 17. decembra 1933. u Beogradu, u sali Kola srpskih sestara, na dnevnom redu su bile i – kladionice. U Izveštaju o radu piše da je to pitanje ovako otvoreno:

„Pretstavnici Invalidskog udruženja učinili su ponudu da se odobri klađenje na rezultate futbalskih utakmica s tim da se izvestan procenat od čiste dobiti predaje Savezu.”

Na to je JNS odgovorio:

„Ova ponuda je odmah jednodušno odbijena i preduzeto sve da se klađenje ne dozvoli ne samo na igralištima nego u opšte.”

Od nadležnih je zatraženo da se „ovakva koncesija ne daje, jer je uperena protivu bitnih interesa sporta i može dovesti do potpune dekadencije”.

Uprkos svim nastojanjima kladionice su „ustanovljene i funkcionišu”, piše u materijalu za skupštinu JNS. Upravni odbor je onda presavio tabak i obratio se za zaštitu lično kralju Aleksandru, visokom pokrovitelju JNS:

„Rešenjem g. Ministra unutrašnjih dela dozvoljeno je Invalidskom udruženju Kraljevine Jugoslavije da otvori biro za klađenja na sportske rezultate i to sa motivacijom, da će putem tih kladionica Invalidsko udruženje doći do većih prihoda. Svesni smo toga, koliko mi svi treba da doprinosimo za dobrobit invalida, ali smo svesni toga da baš Invalidsko udruženje mora svoje prihode da ubira na čisto moralnoj osnovi.”

A, evo, i obrazloženja:

„Pravi sport, njegovi pojmovi o takmičenju, viteštvu i moralu imaju osnovnu težnju da iz sporta eliminišu novac, njegov uticaj, sve njegove štetne posledice. Dostojanstvo čoveka ne dozvoljava, da se za čovekov umni ili fizički rad vezuje klađenje, kocka, jer u tom slučaju prestaje vaspitna snaga sporta i mesto da sport stvara karaktere  koji će služiti Kralju i Otadžbini – časno i bez straha, upražnjavanje sporta na ovaj način stvaraće labave karaktere, pohlepne i potkupljive. Dostojanstvo se buni u nama da se snaga naše omladine iskorišćuje u svrhe klađenja.”

Naveden je još i ovaj argument:

„Nijedan narod kontinenta, nije dozvolio klađenje na nogometne rezultate. Međunarodni futbalski savez (Fifa), u kome je začlanjeno 48 Država, sa pet kontinenta, vodeći računa o vaspitnoj i moralnoj svrsi nogometnog sporta, ne dozvoljava klađenje na sportske rezultate.”

Kako je Njegovo veličanstvo blagoizvolelo da presudi može da se zaključi iz teksta „Nova međunarodna futbalska sportska kladionica” u „Politici” od 7. decembra 1935, kada je kralj Aleksandar već duže od godinu dana bio blaženopočivši:

„I pored izričite zabrane Fife, da se na futbalskim utakmicama ne mogu održavati klađenja, u mnogim državama pokušano je da se ipak nekako sprovede neka vrsta klađenja. Pokušalo se i kod nas. Udruženje ratnih invalida čak je imalo i svoje kioske pored igrališta.”

Ali, para vrti...

„U drugim zemljama zabrana Fife izigrana je na drugi način. Tamo onaj ko se kladi nije morao ići na igralište. Nije morao biti ni u mestu gde se utakmica održava. Dovoljno je da čovek u nekom klubu kupi kupon, ispuni ga, plati i čeka rezultat. Eto takav sistem uvodi se i kod nas. Nedavno su u Beograd doputovali g.g. Arnešje, Holanđanin, i Burda, Čehoslovak, koji su kod naših vlasti dobili koncesiju, da mogu u Beogradu otvoriti biro za klađenje na futbalskim utakmicama”, saopštila je „Politika”.

Kako se profesionalizam razvijao bilo je potrebno sve više para, a sve je manje bilo važno kako se do njih dolazi. Da to nije u skladu s društvenim vrednostima upozorio je još 1957. francuski sociolog Rože Kajoa u svom čuvenom delu „Igre i ljudi”:

 „Jasno je da su igre na stadionu u klasičnoj Grčkoj ilustrovale ideal grada i doprinosile njegovom ostvarenju, dok, međutim, u brojnim modernim državama državne lutrije, kladionice na konjskim trkama su protiv proklamovanog ideala, ali one zbog toga ne igraju manje važnu ulogu, možda neophodnu, upravo u onoj meri u kojoj pružaju novu, slučajnu priliku za dobijanje nagrade, koja bi u principu trebalo da se dobija samo radom i zaslugom”.

Ukazujući na izopačavanje ovaj mislilac kaže da suprotno od igre (koju on zove agon), kocka (tj. alea) „negira rad, strpljenje, okretnost, kvalifikaciju; ona eliminiše profesionalnu vrednost, tačnost, trening. Ona je apsolutno: ili – ili. Takva pravda srećnom igraču donosi beskonačno više od onoga što bi mu mogao pružiti život pun rada, discipline i znoja.”

Kajoa je zapazio da je, kako bismo rekli, „poštenim radom” gotovo nemoguće da se iz nižih slojeva pređe u više. Uočio je to i u socijalističkim državama, iako nije bilo toliko vidljivo kao na Zapadu.

Na društvenoj lestvici mogli su i mogu da skoče šampioni, filmske zvezde, itd.

„Igre na sreću javljaju se kao čisto ljudske igre. Pasivno čekanje s predumišljajem na odluku sudbine, rizikovanje nekog imetka, sa jednakim izgledima i da se umnogostruči i da se izgubi, to je stav koji zahteva mogućnost predviđanja, za koje je sposobno samo objektivno i proračunato razmišljanje.”

Da bi se rizik isključio „nameštaju” se utakmice. A „uloga novca je utoliko značajnija ukoliko je njegov udeo veći” objasnio je još Kajoa.

„Nameštanje rezultata” zbog klađenja ne bi trebalo da se brka s onim da bi se ostvario takmičarski uspeh. Ovde nema ništa lično, važno je da se uzmu pare. Bitno je, na primer, da na utakmici „padne” više od tri gola, a ko će da pobedi onome ko se kladio uopšte nije bitno.

Pri tom sama igra, utakmica, ne izneverava svoja pravila. Varalica čak, kako je tvrdio Kajoa, „svojim stavom štiti i zastupa vrednost konvencija koje krši, jer njemu ide u prilog da im se ostali pokoravaju”.