Urne zlih duhova

Čitam ovih dana o gradu Tombuktuu usred Malija, drevnom središtu učenja u kome su se od 14. veka pisale i prepisivale važne knjige, odakle se islam širio zapadom Afrike, raskršću puteva koji su povezivali berberske, arapske i jevrejske trgovce severne Afrike.

Ono po čemu je ovaj mali grad zaslužio naslove svetske štampe mnogo manje su sukobi invazionih francuskih snaga i islamista koji su držali Tombuktu, a mnogo više vest da su radikalni džihadisti, besni što gube, spaljivali stare kaligrafske manuskripte i biblioteke.

Šta je afričke talibane nagnalo da se već godinu dana obračunavaju s mestom čiji je univerzitet Sankore svojevremeno imao 180 kuranskih škola i medresa s više od 25.000 studenata, čije su tri stare džamije i 16 mauzoleja danas na Uneskovoj listi zaštićenih mesta svetske kulturne baštine?

Ako je Tombuktu vekovima bio centar učenosti, kako se dogodilo da pripadnici grupe Ansar Dine, proglašeni na Zapadu za „islamske pobunjenike”, za kratko vreme počnu da ruše drevna zdanja od pečene ilovače, da spaljuju tekstove i knjige?

Kao i u stotinama sličnih situacija koje pamti istorija – od sravnjivanja Persepolisa do biblioteke u Aleksandriji – oni koji su to učinili ili priznaju da je reč o čistoj osveti, potrebi da se protivnik i sve njegovo smrvi i uništi ili, kao islamisti iz Tombuktua, kažu: „Uništavanje je Alahovo naređenje”.

Kada su marta 2001. talibani u Avganistanu eksplozivom uništili gigantske statue Bude uklesane još u 6. veku u planinu provincije Bamijan – još jedan spomenik pod zaštitom Uneska – njihov lider, mula Omar, trijumfalno je izjavio: „Muslimani treba da budu ponosni zbog uništavanja idola jer je Alahu ugodno što smo ih uništili”.

Kakve gluposti! Niti je to ludilo dodvoravanje Alahu, niti njegovo naređenje, niti Svevišnjem čini zadovoljstvo. Reč je o orgijama fanatizma koje su suprotne islamu, svemu što su uleme podučavale na obodima Sahare i baš zato privlačile nove vernike.

Ipak, poslednjih godina, od Avganistana do Malija, od Egipta do Jemena, od Njujorka do Balija, sve je više raznih „islamskih pobunjenika” koji tvrde da govore u ime islama, vere koja u svom osnovu humanizam povezuje s humanim socijalnim ponašanjem.

Kako ih analizirati? Gde postaviti tu malignu agresivnost?

Naravno da za početak treba podsetiti da sve manifestacije varvarstva – spaljivanje knjiga, proganjanje neortodoksnih, uništavanje biblioteka, sputavanje slobode mišljenja, pisanja ili govora, uništavanje kulturnih dobara proglašenih za jeretička, nemoralna ili nepodobna – ne pripadaju ekskluzivno samoproglašenim vojnicima islama.

Štaviše, od inkvizicije u Španiji preko Savonarole u Firenci do nacista u Nemačkoj knjige i renesansne slike su gorele na lomačama ništa drukčijim od ovih tužnih u Tombuktuu.

Nemački pisac Hajnrih Hajne davno je, povodom spaljivanja islamske svete knjige Kuran u vremenima inkvizicije, napisao: „Tamo gde spaljuju knjige, spaljivaće i ljudska bića”.

Ironijom sudbine, vek kasnije, Hajneove knjige našle su se među hiljadama drugih koje su 1930-ih buktale na nacističkim lomačama berlinskog Operenplaca. Ubrzo su knjige zamenili ljudi.

Vernici islama suočavali su se tokom istorije sa sličnim bolnim iskustvima. Mogu da zamislim kako su se osećali kada su mongolski osvajači 1258. zapalili bagdadsku biblioteku, čuvenu Beit al Hikmah, Kuću mudrosti, koju je osnovao Harun al Rašid.

Persijski bibliotekar, izvesni Nasr al Din al Tusi, danima je zahvaljivao Alahu što je pre pada Bagdada nekako uspeo da spase 400.000 manuskripata.

Mnogo vekova kasnije, Palestinci nisu bili te sreće. Tokom izraelske okupacije Bejruta 1982, izraelske snage upale su u zgradu Palestinskog istraživačkog centra, svojevrsnog skladišta palestinske nacionalne baštine, i sve kamionima prebacile za Izrael. Zajedno sa arhivom.

Bez obzira na to da je će neko ove primere povezati u neku koherentnu celinu, ostaje činjenica da je fenomen uništavanja nasleđa drugih naroda ili vera pokopan negde u dubinama istorije i ljudske psihe. On govori ne samo o nesigurnosti onoga ko uništava, već i o njegovoj patologiji, njegovoj dementnoj potrebi da uništi sve oko sebe.

Kada čoveka mučite do smrti, uzmete mu život. Ali, kada uništite njegovo nasleđe, unakazite ga za generacije.

Naravno da postoji ono što nazivamo „ljudskim nasleđem”, sistemom znanja čiji su podsistemi interaktivni milenijumima, u kojima se ne prekida kulturno prelivanje iz jedne nacije u drugu. Osiromašite li deo, osiromašili ste celinu.

Uostalom, zar svi mi nismo jedan drugome povremeni gost u globalnom dijalogu kultura? Zvaničnici Uneska najbolje će vam objasniti razlog postojanja njihove organizacije.

Zato, vraćajući se u Tombuktu, mesto poznato i kao Grad 333 sveca, ne mogu da se otmem utisku da je ono što su učinili „islamski pobunjenici” mnogo više od ubilačkog obračuna.

Oni su, biće nehotično, priznali da postoji simbolična veza između bestijalnosti i kolapsa društvenog vrednovanja. Ti ljudi koji su se običnim smrtnicima predstavljali kao posednici „autentičnijeg razumevanja islama”, oni koji su surovo kažnjavali sve koji se nisu odazivali njihovim pozivima „čistote”, u stvari su ološ društva.

I koliko se to takođe često događa: da socijalni ološ pokušava da se sakrije iza destilisanog patriotizma, nacionalizma, braniteljstva vere, jezika, pisma...

Kom drugom korpusu, sem tom iz Tombuktua, da pridodam albanske jurišnike na freske Visokih Dečana, vukovarske proterivače ćirilice, srpske Naše i slične 1389. pokrete.

Zašto tolika društva, ne samo islamska, odgovore na izazove savremenosti i dalje traže u prašnjavim arhivama prošlosti, po nišama u kojima su sklonjeni stereotipovi, po urnama punim zlih duhova? Zašto tako lako posežu za uništavanjem?

Borba protiv tih ratnika mračnih vremena nije svedena samo na teren Avganistana, Malija ili Jemena gde slobodno vršljaju, gde pucaju u glavu Malali Jusufzai, devojčici od 15 godina koja je samo branila pravo na školovanje svojih drugarica u Avganistanu.