Novinari na mukama

Novinari nemaju običaj da se vajkaju javnosti o neprijatnostima na poslu. Ali, kada dara pređe meru, kao što se to nedavno dogodilo kolegi Dejanu Anastasijeviću kome su podmetnute dve kašikare pod prozor, onda esnafska solidarnost nalaže da, uz obaveznu molbu čitateljstvu za razumevanje, novinska hartija istrpi i sledeće žalopojke.

Koliko juče novinar i fotoreporter otišli su po nalogu urednika u Luku "Beograd" da vide šta se dogodilo sa teretnim vagonom koji je iskočio iz šina. Uredno se legitimišući, naišli su na ljuto i nervozno osoblje obezbeđenja pomenute već privatizovane firme. Uz obavezno "ko ste i šta hoćete", stiglo se do kamena u ruci bezbednjaka, potere za fotoreporterom i komentar: "Polomi mu taj aparat, razbi im automobil ". Srećom, tu se našao i policajac koji je zaštitio novinare.

Takođe, koliko juče, ekipa novinara otišla je da vidi šta se događa u Bloku 67 u Novom Beogradu gde treba da nikne naselje za "Univerzijadu". Naišla je na neraspoložene domaćine iz već izniklog divljeg naselja.

– Naš predsednik nije tu, a mi nismo ovlašćeni da izjavljujemo za novine. Ajde, begajte odavde, nemojte da vam razlupamo fotoaparat. Kad dođe gazda, to da vidite sa njim, pa razgovarajte – bili su neumoljivi podstanari Bloka 67, budućeg gradilišta.

Ne tako davno, obratili su se novinari nadležnima u jednoj od centralnih gradskih opština pisanim putem raspitujući se kada će radovi na objektu u njihovoj neposrednoj blizini biti okončani. Još dopis novinara nije pažljivo ni pročitan na pomenutoj adresi, a već je, istog dana, zazvonio telefon u redakciji. Javio se, kako je rekao, valjda vlasnik objekta i obećao uredniku da će baciti bombu na redakciju, da će mu pobiti oca, majku, brata, sestru i prvi red na sahrani.

Takođe pre nekoliko dana, upozorio je advokat firme koja se često u poslednjih nekoliko meseci pominje u javnosti novinara izveštača da će "popiti krivičnu prijavu ako pomene detalje iz njegove radne biografije i nedajbože dovede ih u vezu sa poslom koji trenutno obavlja". Tek toliko da se zna.

Došao je kod urednika u "Politici" čovek kojeg su građani prigradskog naselja sumnjičili, a policija istraživala njegov slučaj, da ih je opljačkao u nekom poslu. Njegov gnevni nastup sa vrata izgledao je doslovce ovako: "Razmišljao sam da li da vas prebijem ili ubijem, ali ću najpre da razgovaramo". Uz upozorenje da te pretnje nije zgodno emitovati pred dvadesetak novinara, dotični siledžija je u trenu ohladio kapislu, ali je potom, takođe pretećim tonom, nastavio da objašnjava kako će on naučiti novinare pameti.

Otišao je, na primer, novinar kod ministra da se raspita šta se događa u vezi sa nekim graditeljskim projektima. Dobio je, ali baš prijateljski savet, da mnogo ne čačka po tom slučaju, jer je reč o opasnoj mafiji i da se sve to dogodilo pre nego što je on postao ministar. Stvar je na sudu, komentarisao je, pa kako sud bude presudio tako će biti. Novinar, nemajući dokumenta, nije pisao o tome, a sud se do danas nije oglasio. Od razgovora sa ministrom prošlo je više od godinu dana.

Šta tek reći o nedostupnosti informacija koja bukvalno sputava poslenike javne reči da obavljaju svoj posao. Otuda valjda i sumnjičavost građana prema njima du su plaćenici, da zastupaju interese moćnika, čega, ruku na srce, ima kod pojedinaca, ali ne i kod većine časnih kolega. O tome svedoče brojne posete Palati pravde gde im se sudi za sve i svašta.

Ohrabrujuće reči Rodoljuba Šabića da su informacije po zakonu dostupne novinarima padaju u vodu pred bakom koja radi ispred nužnika u zgradi Železničke stanice da ne sme reč da kaže dok ne dobije dozvolu od direktora. Tako je naređeno – objasnila je kratko.