Prirodne veze

Već deset godina Srbija živi u senci snajperskog epa. U martu 2003. ubijen je Zoran Đinđić, i od tog časa je, naravno, sve gore. Danas ne znamo šta bi sve učinio i šta je mogao da postigne i dostigne dinamični premijer, ali izgleda kao da više nema dovoljno dobrih ideja šta valja uraditi sa ovom državom, pa se tako političke vođe godinama vrte u mrtvom krugu.

Šta se u međuvremenu promenilo? Nekoliko loših garnitura na vlasti, oligarhije za koje je država bila opitno polje, utopijski koncepti o volšebnom spasenju. Stalna predizborna groznica, izbori posle kojih je takozvana elita birala samu sebe, skoro nezavisno od rezultata glasanja.

I danas se Srbija nalazi na nejasnoj granici između neizbežnih, možda nepotrebnih izbora i nasušne stabilnosti. Ali, kao i uvek, bez izuzetka, od oktobarske revolucije 2000. do proleća 2013. afere i skandali zabavljaju i brinu osiromašeni puk, a nosioci vlasti oprobavaju se u svakodnevnom obrazlaganju srpske varijante apsurda.

Čini se da su useljavanja nekih neizbežnih lica u naše domove bila prečesta, pa se na taj način trošila žustrina njihovih istorijskih tema. To je taj zakon medijskog tržišta: što te više ima – manje vrediš. Ta formula o učestalim inflacijama javnih likova primenjiva je na frontmene srpske vlade, na premijera posebno. Dačić se nebrojeno puta pojavio kad nije trebalo, habajući tako oštricu svojih ključnih ideja koje valja podeliti sa narodom. Ako, naravno, one uopšte postoje.

Vrlo često se Aleksandar Vučić oprobavao u obrazlaganju premijerovih javnih zapetljavanja, mada se u tome nije mnogo odmaklo. Prvi potpredsednik je imao posla i u pripremanju svojih izjava, kazujući ponekad da je „zatečen” i da ga čudi što u „vezi s tim” nema šta da kaže.

Da postoji nesklad između vodeće dvojice u srpskoj vladi više se ne može, a i ne mora skrivati. Vučić reče da ga sa Dačićem ne drže jake emocije ili pobratimstvo, daleko bilo, nego interesi države.

Interesi države, dakle. Da li je to samo borba protiv korupcije, iz koje prvi potpredsednik vuče kapitalne impulse svog visokog rejtinga? Možda je bilo dovoljno uhapsiti Miškovića i proglasiti posao gotovim, jer svi drugi su sitniji od njega. Mada, izgleda kao da sistem „ne radi” bez Vučićeve podsticajne energije. A to je ono što bi moglo da tajne srpske korupcionaške aždaje još dugo drži dalje od pravosnažnih presuda.

Ipak je Mišković sa svim svojim mogućim grehovima otišao u drugi plan pred novom „vladajućom” aferom. Prvi ministar Dačić, a možda još neki iz ove ili iz ranijih vlada bili su, navodno, u kontaktu sa Šarićevim ljudima. Neki su možda još, jer nezavisno šta rade Miša Banana i Darko Šarić, njihov kartel radi.

Dačića je afera potrefila taman kad se zahuktao u traženju nemogućeg rešenja za Kosovo. On je za ovdašnju javnost izneo jedno zbrzano objašnjenje o tome kako zna Bananu, viđao se s njim, zašto se ne bi viđao, ali nije imao pojma čime se čovek bavi. Uostalom taj Miša je bio ljubazan, uglađen i galantan. Svetski čovek. Dačić nije znao, da mu je neko rekao – znao bi. Nije znao da se Šarić uredno brinuo za fizičku kondiciju sastava MUP-a, i da je za takve potrebe narodne milicije kupio teretanu. Divan gest, ionako je policija na granici fiskulturnog siromaštva.

Znale su službe, ali one nikada nikome ništa ne govore. Osim kad su u svoje vreme o Šariću i njegovim poslovima Mikiju Rakiću raportirali Saša Vukadinović i Svetko Kovač. Rakić je čuvao tajnu koju je saopštio Tadiću, koji je čuvao tajnu od nadležnih organa vlasti. Državne tajne se čuvaju i po cenu propasti države.

Mogao je Rakić po zavičajnoj liniji da došapne Dačiću koga da se pripazi, ali, eto – nije. Kao ministar policije, Ivica je najvažnije stvari poslednji saznao. I sad mu preti pad, ili još gore, opstanak na vlasti i nezadrživi sunovrat rejtinga.

Zanimljivo, ali Dragoljub Mićunović se setio da je i on video Bananu „u jednom restoranu, jela se neka riba, a on (Banana) je bio jako ljubazan” (po pisanju jednog dnevnog lista).

Moderna politička istorija nam kazuje da godinama postoji dirljivo poštovanje između visoke srpske politike i uglednog podzemlja, što je i generator sive zone nekontrolisane moći. Ni politika ni mafija ne mogu da sanjaju o takvoj snazi bez uzajamnog pomaganja. Pa je tako neopisivo teško napraviti granicu o tome gde prestaje legitimna država i nastaje (legitimno) podzemlje. Ta ljubav je perverzna samo na prvi pogled, ona je prirodni eliksir uzajamne raspodele mesta u sivoj ili mračnoj zoni.

Morao bih da se složim sa idejom A. Vučića, da niko ne bude pošteđen ako je gadno zabrljao, bez obzira na kom se mestu u vlasti nalazi i kako se zove.

Ali, taj princip, ako kojim slučajem bude primenjen, svakako obara vladu. Ne mislimo, ipak, da će vlada posrnuti pod teretom Dačićevih intimnih uspomena. Nisu samo njegove. A ko se gde nalazi i kako se zove, pa to je državna tajna.