Životi u blatu

Kada je nastao (1996), dramski tekst „High life” Lija Mekdugala bio je kanadski odgovor na „Trejnspoting” i evropsku dramaturgiju „novog brutalizma” uopšte, koja je fizički neposredno, bez dlaka na jeziku, pretresala životne probleme raznoraznih društvenih otpadnika, narkomana, kriminalaca, čudaka (tekstovi Džoa Penhala, Marka Rejvenhila, Sare Kejn, Vasilija Sigareva, Marijusa fon Majenburga i drugih). Akteri ove drame sa začinima crne komedije, po kojoj je snimljen i film u režiji Gerija Jejtsa, su četiri lezilebovića kojima je zajedničko to što su morfijumski zavisnici, kao i to što imaju zajednički interes, plan da pljačkaju bankomate, sa konačnim ciljem hvatanja voza za bolji život.

Izuzetna igra glumaca u predstavi „Zdrav(o) život(e)!”, reditelja Nikole Zavišića ključno doprinosi njenoj uspešnosti. Oni su stvorili vrlo osobene i čvrste likove, pri čemu je njihovo ukupno scensko postojanje veoma komplementarno, oni sjajno funkcionišu kao grupa, što dovodi do punog i snažnog doživljaja publike. Igor Pavlović igra Dika, najrazumnijeg među njima, pokretača plana pljačke koja bi im donela željeni uzlet sa dna. Nenad Pećinar je stvorio Baga, najprgavijeg među njima; ogorčen na celi svet, on je suroviji eho Džimija Portera iz Ozbornove drame „Osvrni se u gnevu” koja je bitno uticala na celu neobrutalističku dramaturgiju. Ivan Đurić je osvajajuće izgradio lik bolešljivog, kilavog i mucavog Donija, neverovatno savesnog i pravdoljubivog, što ima apsurdna komička značenja imajući u vidu da je on ipak prestupnik. Bili Marka Savića je, sa druge strane, previše samouveren, zgodan, donžuanovski tip, rođeni srcolomac, neizlečivi šarmer i prevarant.

Važne značenjske slojeve u predstavi donosi pažljivo birana retro muzika koju likovi puštaju sa ploča, od Elvisa Prislija i Toma Džonsa do ZZ Top i Brusa Springstina, kao i uopšte, klupska atmosfera koja u interludijima radnje ispada u prvi plan. Muzika naglašava važnost telesnog iskustva aktera, kao i njihova hedonistička shvatanja života, a takođe ističe i ideju pobune protiv establišmenta, imajući u vidu da se rokenrol esencijalno definiše kroz otpor protiv društvenih konvencija, kao i kroz bezgranične težnje ka slobodi. Uvedene su i lokalno prepoznatljive reference koje radnju približavaju našoj sredini i imaju parodični smisao – u sceni u kojoj Bag preti Biliju, on teatralno maše pesnicom i recituje stihove iz Bajagine pesme „Nemoj da se zezaš sa mnom”.

Predstava se završava naravoučenijem sprovedenom u ironičnom ključu: na scenu izlazi suflerka Snežana Kovačević i čita dopisani (pseudo)didaktički tekst o problemima koje narkomanija donosi. Naivna ozbiljnost čitanja, odsustvo glume, ali i činjenica da ona nastupa pored jednog leša i usisivača koji bruji, stvaraju efekat začudnosti, ironičnu distancu. Ovim postupkom se autori predstave određuju prema društvenom problemu narkomanije, izbegavajući pri tome banalnost, i u stilu koji potpuno odgovara tonu predstave.

Nama su danas drama „High life” i predstava „Zdrav(o) život(e)!” bliske zbog prepoznatljivosti osnovnih životnih okolnosti ispletenih oko likova: oni su ljudi iz mulja, životare u blatu društvene lestvice, zadavljeni beznađem. U tom smislu, sa njima se možemo identifikovati, njihova drama je i naša drama. Iako potpuni marginalci, akteri su metaforički nosioci protesta protiv sistema, stubovi otpora prema svakodnevici u meljućoj mašini kapitalizma. Njihov život je drastično obojen crnilom, ali snopove svetla donosi njihova zarazna volja da se iskobeljaju iz tog živog blata. Oni ne odustaju od mogućnosti boljeg života, vere u promene i potrage za izlazom.