Ukinuti proviziju na humanost (2)

Istražujući zašto sve gotovinske, pa i veoma skromne devizne uplate u humanitarne svrhe, ne mogu da prođu bez dosta visoke provizije, „Politika” je došla do saznanja da Srbija nema uređen sistem platnog prometa sa susednim zemljama, konkretno sa Bosnom i Hercegovinom, već ga obavlja preko neke od većih evropskih banaka. Najčešće nemačkih. I ta usluga, naravno, košta. Ništa drugačije nije ni sa ostalim zemljama bivše SFRJ.

Da bi, recimo, 70 evra, koje je naš građanin namenio porodici pokojne Jelene Trikić (30) iz Prijedora, koja je odbila lečenje jakim citostaticima tumora na mozgu kako bi postala majka i iza koje je ostao sin Nikola, stiglo do njih, pare, odnosno informacija o uplati, ide preko Nemačke, a u nekim slučajevima, preko još neke banke. I svaka takva informacija – košta. Kod nekih banaka manje ili više, ali – poslovne banke takve doznake naplaćuju. Ne postoji neko pravilo da se humanitarne uplate oslobode takvih troškova.

„Politika” je pokrenula javnu akciju kod Narodne banke Srbije, kao banke nad bankama i institucije koja uređuje platni promet sa inostranstvom, da se kod Udruženja banaka, ali i samih poslovnih banaka, donese neka vrsta kodeksa ili sporazuma o dobroj volji po kojem bi se takve uplate oslobodile troškova platnog prometa.

Ali, problem, međutim, nije samo kada su u pitanju devizne humanitarne doznake u susedne države bivše SFRJ. Taj trošak, provizije, postoje i za unutrašnje, dinarske, humanitarne uplate. One su, istine radi, mnogo manje, od recimo 0,3 odsto do tri hiljade dinara, u zavisnosti od visine sume. Pitali smo pojedine bankare da li postoji neki pravilnik po kome bi se svaka humanitarna uplata oslobodila obaveznog plaćanja provizije. Rečeno nam je – da ne postoji. To pitanje je potpuno neuređeno i rešava se tako što odgovorno lice u banci svojom diskrecionom odlukom odobrava takve besplatne transakcije.

Jedan od bankara, čije ime uopšte nije bitno za ovu priču, skreće nam pažnju na nimalo bezazlen detalj – moguće zloupotrebe, pa i pranje novca preko humanitarnih akcija i računa. To pitanje, po njemu, nije baš tako jednostavno i valjalo bi ga podići na neki viši nivo i razmotriti iz više uglova. Dobro je, kaže, što se o tome povela rasprava, ali to je, ipak, posao za centralnu banku, pa i Ministarstvo finansija.

Bez sumnje i ovo je aspekt koji se, u ovoj našoj akciji, mora imati u vidu, ali u ovo vreme sveopšte elektronske komunikacije i tome se može doskočiti ako nam je zaista cilj da bez suvišnog troška s malim prilozima pomognemo onima kojima je svaki dinar veliki kao kuća, a da takve akcije ne bude izvor za zaradu.

Nekada su, podsećanja radi, u vreme Službe društvenog knjigovodstva, tadašnja pravna lica, firme ili kako su se onda zvali „korisnici društvenih sredstava” imali u svom računu tri karakteristična broja, 840 ili 849, nije važno, na osnovu kojih se tačno znalo o kom je subjektu u plaćanjima reč.

Zbog čega ne bi na sličan ili istovetan način svaki humanitarni račun, koji bi se, razume se, otvarao u bankama po strogo uređenim pravilima i iza njih stajala odgovarajuća dokumentacija, dobio takvu šifru, koju bi svaki kompjuter na šalterima banaka ili pošta prepoznao i uplatu oslobodio provizije? Odgovor čekamo.

„Politika” je započela ovu akciju. Bilo bi dobro kada bi se o njoj povela šira rasprava, čule još neke ideje i predlozi, jer humanost ne sme da ima granice, a još manje da na njoj neko, makar i nenamerno, zarađuje.