Bolna ispovest stradale generacije

Kragujevac – Hoće li publika stajati mirno kada se na velikoj sceni Knjaževsko-srpskog teatra „Joakim Vujić”, večeras u 20 sati, bude spustila zavesa? Kao što se stoji mirno kada se 21. oktobra u Šumaricama služi opelo za žrtve nacističkog terora? Možda bi trebalo. Jer, generacije postradale 1941. kao nevine žrtve fašizma dobile su spomenik, a one koje su devedesetih godina prošlog veka kosili ratovi i besparica, još čekaju svoje obeležje. „Ko će nama da oda počast !?”– pitaju junaci predstave „Hladnjača za sladoled”, koja će biti izvedena na Dan državnosti, kada naš najstariji profesionalni teatar slavi 178. rođendan.

Predstava se sprema po tekstu Kragujevčanke Ružice Vasić, prvonagrađenom na konkursu „Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja”, prvom takvom koji su sproveli grad i Knjaževsko-srpski teatar (KST). Autorka živi i radi u Budvi. Zato smo o predstavi razgovarali sa rediteljem Primožom Beblerom. Pre nego što je otišao za Sloveniju, mada Beograd nikad nije sasvim napustio, Bebler je dugo radio na ovim prostorima. Krajem osamdesetih je vodio pozorište „Duško Radović”, a pre toga i pozorišta u Kruševcu i Subotici. Režirao je u Užicu i Šapcu. Ovo mu je prva autorska saradnja sa kragujevačkim teatrom.

Scenografija nove predstave je poverena Milivoju Štuloviću, kostime je uradila Jelena Janjatović, muziku Dragoslav Tanasković, frontmen nekada popularne kragujevačke grupe „Istok Iza”..

– Glumci su potpuno posvećeni radu na ovoj predstavi, a čini mi se da pored profesionalnog imaju i dodatni motiv. Početkom devedesetih, kada počinje priča, imali su 15, 16, 18 godina, isto koliko i njeni junaci, a sve se dešava u Kragujevcu. Na neki način, igraju sebe. Videćemo kako će to ispasti. Predstava oscilira između dramskog i poetskog, sve scene su svedene, nabijene emocijama, ali neraspričane. To nije jednostavno igrati, ali mislim da znam gde „brod” treba da stigne – objašnjava Bebler.

Na sceni su, zapravo, Šumarice, humke i spomenici. Kiša, možda, zaobilazi Kragujevac, ali ne i „Veliki školski čas”. Nebo se uvek rasplače 21. oktobra. Kolporter glasno čita naslove iz nedeljnika „Svetlost”, koji je devedesetih prenosio vesti sa ratišta. Šumarice su spona između dva vremena, paradigma stradanja onih koji tek što su zakoračili u život. Predočavajući vremenski i prostorni okvir, reditelj dodaje da je u predstavi reč o „tragediji cele jedne generacije”, koja je u najosetljivijim godinama, kada njeni pripadnici „nisu ni deca, ni odrasli”, suočena sa slomom svih postojećih društvenih normi.

– Svako krizno vreme ima svoje vinovnike i one koji su kolateralna šteta, a najveće žrtve su mladi. Nezreli da artikulišu stvarnost, oni ostaju bez oslonca, urušava im se tlo pod nogama. To „Hladnjači za sladoled” daje karakter globalne, univerzalne drame – kaže Bebler.

U rasponu od gotovo dvadeset godina, priča prati sudbinu grupe kragujevačkih tinejdžera, drugara „iz kraja”. Jovana, Ljuba Žgebe, Goran Lepi, Nevena, Marko i Đole Torbica progovaraju u ime generacije iznenada suočene sa dilemama za koje nije bila spremna. Zato su im odluke bile iznuđene, a moralno posrnuće izvesno. Saveti profesora Miće više nisu mogli da im pomognu, sprala ih je kiša.

Njihova priča je generacijski vapaj za smislom, bolna ispovest o prekinutom drugarstvu, prebrzom odrastanju, pokušaju da se živi i posle gubitka najbližih. Neki su napustili zemlju, a poginuli u ratu kući su se vratili u hladnjači za sladoled. Nije bilo dovoljno sanduka za sve.